Cinizam, erekcije, utehe i kosmos.

Slavan je dan kraja. Sve se mora predati kraju. I ljudi i lica. I sećanja, praskozorja i oholost. Ništa u bistru vodu početka uronilo nije, a da nije kraj svoj videlo, da mu rosa konačnog nije oprala dušu od svega što se kao u mrežu života njegovog uplelo. Zar nismo svaku radost krajevima predali da bi je tek besmrtnom učinili. I bol. I sve. Zar kraj ne postoji da bismo uštedeli na sebi, da bi večno upamtili vrat svega što smo pod mač kraja položili. A ništa se večno ne pamti kao miris poslednjeg parfema pod prstima sa vrata onih koji ostavljaju. I ništa se tako krvnički ne drži kao vrat onih pred zbogom. A taj vrat, to nisu nečije ruke već drvo života, hram od kože u koji svaki dodir savršeno prijanja a poljubac uspavljuje i budi zločinca. Kroz njega tutnji sve što se da zavoleti. I ništa na licu ne ostaje večno kao krv i voda, laž i istina svega što samo razapeli i još jednom pred večnost proboli, ispod rebra i oko srca da upamtimo šta smo voleli. I kad se sve okonča, nemaš kuda osim na goru svoga bića, pa sebe takvog, ponosno ili ponizno u jamu, zubima onih koje nikada nećeš zvati svojim….

– Evo, ližite krv onih koje volim, psi koji mi ne značite ništa. Poližite užegle radosti i sećanja, a tamo gde zamiriše na sve što sam ljubio, zarijte očnjake i otkinite meso kao komad neba ispod kog smo lagali. Zbilja, toliko dugujem vama koji mi ne značite ništa.

Osloboditi se nekoga znači propast onoga Ja koji to želi. Propast muškog fantazma, lobanje bivšeg svetitelja, ponosa i tiranije. Taj Ja mora propasti. Dotuće ga istine, prevaziđene poezije, zagraljaji, cinizam, erekcije, utehe i kosmos. A kosmos postoji da bih u njega večno zverao. Da bih se po njemu vucarao i okretao u snu do tebe. Da bih njemu brbljao i o njega gasio cigarete, lepio nesanice po galaksijama, da bi u njemu svaka moja zaljubljenost i obmana počivala. Da bih u njemu, stvorenog od tamne materije i tamne energije obesio svakog sebe koji bi mi se zamerio, da se taj Ja ne vidi golim okom. Postoji i da bi u njemu prebivale moje velike istine i nezgode. I što bih više sazvežđa upamtio, kao da bi ih bilo više. Eto, kada bih jednom sazvežđu mesto upamtio, ono bi izmigoljilo a onda bi se neko drugo sazvežđe tu našlo. Eksplodiralo bi tek rođeno u svojoj lepoti samo da bih prethodno zaboravio. Oh sazvežđa, da li ste ljudi? Zavoleti kosmos znači voleti i njegova sazvežđa. Zavoleti ljude znači voleti sve što se u njihovom kosmosu ikada začelo. Pre svega arhi-haos. Mogu li ja to?

Svaka me moja prošlost potrese. U svakoj toj prošlosti jedan nedovršen, oduševljen Ja, slobodan, kao u domovini bez državljanstva. U svakoj toj prošlosti pokazujem ti prstom vrhove Atosa a potom tom istom rukom zaustavljam taksi na Slaviji. Tom istom rukom, kažem, mašem ti kao da ćeš se vratiti da bi došli svome kraju i krstim se što nisi. A kraj srce moje?

About Mr.Nicolleto 41 Articles
Karlovački djak. Sin ravnice. Rodjen sam u Srbiji, a onda je Srbija rodjena u meni. Uvek pored Dunava. Zaljubljen u Atinu, Istanbul i Beograd. Psi i fotografija.

13 Comments

  1. …,, Evo, ližite krv onih koje volim, psi koji mi ne značite ništa. Poližite užegle radosti i sećanja, a tamo gde zamiriše na sve što sam ljubio, zarijte očnjake i otkinite meso kao komad neba ispod kog smo lagali. Zbilja, toliko dugujem vama koji mi ne značite ništa… respect druze!

  2. “Svaka me moja prošlost potrese. U svakoj toj prošlosti jedan nedovršen, oduševljen Ja, slobodan, kao u domovini bez državljanstva.”
    Konačno nesto novo…
    #ljubav za tebe predivni čoveče

  3. Evo me :

    Zar kraj ne postoji da bismo uštedeli na sebi, da bi večno upamtili vrat svega što smo pod mač kraja položili. A ništa se večno ne pamti kao miris poslednjeg parfema pod prstima sa vrata onih koji ostavljaju. I ništa se tako krvnički ne drži kao vrat onih pred zbogom. A taj vrat, to nisu nečije ruke već drvo života, hram od kože u koji svaki dodir savršeno prijanja a poljubac uspavljuje i budi zločinca. Kroz njega tutnji sve što se da zavoleti. I ništa na licu ne ostaje večno kao krv i voda, laž i istina svega što samo razapeli i još jednom pred večnost proboli, ispod rebra i oko srca da upamtimo šta smo voleli. I kad se sve okonča, nemaš kuda osim na goru svoga bića, pa sebe takvog, ponosno ili ponizno u jamu, zubima onih koje nikada nećeš zvati svojim….

  4. “Zavoleti ljude znači voleti sve što se u njihovom kosmosu ikada začelo.”
    Što sam starija ovoga sam svesnija.
    Ljubav, moj N… Ljubav.

  5. Parfemi su uvek ti koji vaskrsnu proslost, igraju nepobedivu igru sa vremenom i zaboravom. Vreme im ne moze nista, cak i onda kad sve prodje. Dubok naklon za svaku napisanu rec. ❤️

  6. Proslost, sadasnjost i buducnost postoje sada i ovde istovremeno, povezane su i ne mogu se odvojiti kao celina. Nas um je zasnovan na ova tri principa jer da njih nema sta bi bi onda bio nas um? Svi dogadjaji nastali su u milionitom delu sekunde kao kod npr. stvaranja univerzuma, pa je buducnost unapred poznata.

  7. Dragi prijatelju,

    Poštovanje pre svega za ovo tkanje od reči.
    Čovek koji može pobediti druge – jak je; čovek koji pobedi sebe – svemoćan je.

    Svemoćan pozdrav imenjače.

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.