Razgovaram ja tako pre neku noć sa prijateljem koji poslednjih nekoliko godina živi u Parizu. U tom istom Parizu, prestonici intuitivne umetnosti čini mi se, uvek su živeli romansijeri, pesnici sa grudoboljom, romantični siromasi sahranjivani o trošku grada, bez igde ičega, podstanari večnosti koji kiriju nebesku plaćaju sonetima. Živeli su bogataši sa devet života, alkoholičari,…
Ućutim se pred Božić. I tako svake godine. Utihne u meni sve poznato, povuče glavu pred osećanjima koja još ne postoje. A imam ih, nije da nemam. Ja sam jedan od retkih koji planira svoje slučajnosti. Ja sam čini mi se, jedan od retkih koji nema problem sa onim što ne razume, već sa…
„ U početku beše reč, i reč beše u Boga i Bog beše reč. Sve je kroz nju postalo i bez nje ništa nije postalo što je postalo ” – stoji u Bibliji. I zbilja, kad malo bolje razmislim, sve postaje od reči. Svaki naš odnos podignut je na temeljima žive reči. Svaka tuga i…
Ništa ne inspiriše kao svest o prolaznosti života. Svest o konačnom svršetku nama poznatog oblika od krvi, kostiju i mesa, svega što jesmo, volimo i živimo najsnažniji je duhovni stimulans odvajkada. U čuvenu latinsku izreku memento mori ( seti se svoje smrti ) čini mi se da ja stala sva ljudska istina – prosta,…