Čudno je. Moje zveri ti ne mogu ništa…

 

Čudno je.  Moje zveri ti ne mogu ništa. Poviju glavu pred tobom kao pred kakvom strašnom silom. Cvile i vraćaju se od tebe, te moje zveri kažem. Čudno je, ja sam te stvorio od dlanova, iz daha, prašine i pljuska, pesme i strahova a nisam ti gospodar. Napravio te od pašnjaka, prizora i opsesija, potoka i galopa konja, a nisam ti gospodar. Podizao godinama od fragmenata čekanja i nesanice, iz temelja, kao Jerusalim, kao crkvu koju ću ostaviti narodu. Kažem čudno je. Ja sam te stvorio… i ja ti ne mogu ništa.


Stvorio sam te, kažem, da bih se uzdigao do tebe i pao. Da bih se u tebi rađao i umirao. Da bih u tebi sve začeo. I sudbinu i oholost. Da bih se za beskraj uhvatio golim rukama kada me umore granice i sebi protivurečio. Da bih na tvojim obalama ćutao kada me mora života iscrpe. Da u tebi mogu sve i da ti ne mogu ništa. Da uvek mogu tebi i nikada od tebe. Da u tebi zanoćim, beskrajno i nepovratno, krijem iza tvog rebra i brišem krv iz nosa u tom prostoru između nepomirljivih suština duha i razuma. I koga je slušam i slutim, čije su ovo aritmije, dubine i kosti, savladane težnje i strepnje. Kakva raskošna stidljivost u kojoj se istine nikako ne mogu probuditi a večnost zaboraviti. Čudno je….

Čudno je. Svemu što nas je volelo više ne značimo ništa. Istorija smo prepuna istina, taština, datuma i važnih bitaka. Svaki odlazak od onih koje voliš kao pad Konstantinoplja. Rušiš i dižeš carstva prepuna zlatnih kupola i mermera, da bi od njih otišao i zapustio ih u korov ili da bi pepeo zgarišta jednog carstva uzidao umornim rukama u zidove drugog dok te večnost ne obori i ne predstavi Bogu. Čovek je sebi spasenje ili tragedija. Večno klepetalo o slobodi koju kad stisne za vrat ne zna kuda bi sa njom. A ona klizi, hladna i prevrtljiva kao vreme koje te na oltaru kraja ne suoči sa onima koje voliš, već sa sobom koji ti se toliko zamerio.

Ništa za mene nije tako razornije i utešnije od tebe. Ja sam zapravo od svakog koga sam voleo stvarao samo ono što će me uništiti, opsednuti i vaskrnusti. Dizao planine od melanholije i poezije pod kojima će ustuknuti vetrovi. Drugo me ništa ni bi zanimalo. Osim Bosfora i Mediterana. Ni sa kim ne mogu toliko istina i zabluda izroditi kao sa tobom, ni sa kim sanjariti beskraj, ništavnost, senke i tragove, zidove Beograda pune znoja, ulja na platnu i griže savesti. Ništa za mene nije disalo i drhtalo kao ti. Ništa me toplijim prividima koje prožima jeza pokrivalo nije pod nebeskom pustoši. Čudno je. Uzdah je umesto amin.

Ko smo, ako svemu što nas je živelo više nismo… Trajanje ne podrazumeva suštine, već ironije, batrganje, ponore i vrtloge, srce moje. Kraj da. Kraj je lišen strasti, to je ljubav i suština. I nemaš kud…do sebi kakav jesi, a sebe takvog drugima.

About Mr.Nicolleto 40 Articles
Karlovački djak. Sin ravnice. Rodjen sam u Srbiji, a onda je Srbija rodjena u meni. Uvek pored Dunava. Zaljubljen u Atinu, Istanbul i Beograd. Psi i fotografija.

27 Comments

Ostavi komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.