Ostaviću te, možda

Pomeri se. Hoću da pružim ruke u ništa. Da u tom nerešivom ništavilu zagrlim tišine i opipam kosti prazninama. Možda te jednom ostavim. Nadmeno, sa puno gadosti, ništavnosti i strepnji, nikad se ne zna. I ako te ostavim, to neće biti doslovno. Zacariću te u nekoj tuđoj glavi. I to ćeš opet biti ti. Nosiću te tako po tuđim životima, sve dok se jednom ne vratim tebi i kažem – oprosti. Ja sam te ipak sreo, da bih te zaprepastio i večno stvarao u drugima, šta drugo. Pomeri se, kažem. Kao da te moram voleti sada i ovde. Ne moram. Ja to mogu svuda i u svakom. Ta ljubav nije od ovoga sveta. Ona je sveprisutna. Kao ljubav prema Bogu. Pomeri se, ovu obalu haosa zapljuskuje izluđenost, hladna voda bez milosti i savesti. Iz dubina moje glave još niko nije izronio. Moje misli ne znače više ništa. Ja sam svoje misli ubio. Nemaju suštinu, ni svrhu. Moje misli, to su leševi. I to sam uspeo. Pomeri se. Niko još bos nije pragazio Karpate mojih tišina a da je preživeo. Na kraju šta je čovek? Odlazak, dolazak i smrt.

Nasmej se. Ostaviću te. Možda. A ostavljanje je nalik smrti. Hoću da vidim šta će sve u tebi umreti kada odem. Ne plaši se. Ako veruješ u mene, sve što je umrlo za mnom, zbog mene, u tebi vaskrsnuće. I to ćeš opet biti ti. Sa mnom u sebi. Ne plaši se. Sve što sam ikada osvojio ja sam rušio, da bih ponovo zidao, jače i snažnije istim kamenom. Kog vraga uopšte verujemo u privrženost… Privrženost, to su praznine iz kojih nemaš kud, neprestano razmišljanje i bezdan između sile i straha. Ništa čoveka ne iscrpi kao privrženost i odustajanje. Tu ću te ostaviti, možda. U grotlu kobnih iluzija, kukavičluka i oklevanja. Ko sam ja sebi, osim ti…

Pričuvaj moje sete i dosade, pomeri se na trenutak. Ne volim ostavljanja. Ni svoja , ni tuđa, ali možda te ipak ostavim. Ne ostavljaju ljudi da bi shvatili one koje ostavljaju, već sebe, onog sebe koji im preostane. Dodirnuo bih te rukama pakosnog histerika i tu gde prokrvari, zaspao bih. Nikada nisam zaspao u lokvi krvi. To je moja ideja o tebi. Ipak, možda te ostavim. Pomeri se, jer sve što je ikada izašlo iz tvojih usta ja sam zavoleo. U tebi se nikada nije začeo predmet mog prezira. Kako ti je to pošlo za rukom? Treba mi prostor bez ravnoteže koji bi izlečio moje izluđenosti, sumnje i melanholije. Prostor koji ne definišu uglovi već vreme i tiranija, moja – nada mnom. Prostor bez ponedeljka i utorka, prostor od Bosfora. Opustošio sam sebe samoga. Lice u lice sa sobom, pred tobom. Ostaviću te, možda. Spektakularno, bez ironije. Podvaliću ti svoje zbogom i pobeći. U tebi više nikada neće biti straha – jednom kad odem, jednom kad zakopaš po prazninama. Ostaviću ti i istine i svetove.

Ostaviću te… možda. U nepoznatoj masi. U leto. Pod višnjama, na zemlji zajedničkih obmana.
Dok se jednom ne vratim i kažem oprosti.

36 Comments on “Ostaviću te, možda”

  1. Moje misli, to su leševi. I to sam uspeo. Pomeri se. Niko još bos nije pragazio Karpate mojih tišina a da je preživeo. Na kraju šta je čovek? Odlazak, dolazak i smrt.

    Nikola, Nikoleto, kako hoćeš…. PIŠI SVAKI DAN

  2. Život je niz patnji između kojih se dešavaju neopisive lepote. I nisam više sigurna da li je to ostavljanje nešto poput iskušenja – koliko možemo podneti i kakvi ćemo se nakon toga vratiti, ili je to neminovnost, pretočena u reči, do kosti ogoljene. Uvek nov, iznenađujuć, nežan, topao – a opet oštar poput britve… Ivica kojom svi moramo proći. Čarobno, Nikola…

  3. Ljubav je i bol. Ali ovakvim izborom reči, raskid je brutalan. I zašto se najavljuje rastanak? Ako do njega dođe, on treba da bude običan, nikako spektakularan. Tekst je jak, ali najiskrenije, ne dopada

  4. Ovo mi je najsnažniji deo sa bezbroj slojeva o kojima bih mogla esej da napišem Nikola ” Ako veruješ u mene, sve što je umrlo za mnom, zbog mene, u tebi vaskrsnuće. I to ćeš opet biti ti. Sa mnom u sebi. Ne plaši se. Sve što sam ikada osvojio ja sam rušio, da bih ponovo zidao, jače i snažnije istim kamenom. Kog vraga uopšte verujemo u privrženost… Privrženost, to su praznine iz kojih nemaš kud, neprestano razmišljanje i bezdan između sile i straha. Ništa čoveka ne iscrpi kao privrženost i odustajanje. Tu ću te ostaviti, možda. U grotlu kobnih iluzija, kukavičluka i oklevanja. Ko sam ja sebi, osim ti…”

  5. Nikola, iako je konkurencija među tvojim tekstovima veoma žestoka, mislim da je ovo nešto najbolje što si ikada napisao, sa toliko dubokim i kompleksnim osećanjima da je potrebno pročitati više puta da bi se otkrilo i shvatilo. Srećna sam što i sama imam dubinu uma da shvatim tvoje divne misli, a to očigledno ne može svako. Bravo!

  6. Zaboraviti
    sam naucio
    jer kada te stotine ozljede
    naucis brzo brisati sate
    dane i godine koje ste djelili
    jer ne zelis imati podsjetnik na te stvari
    kada te nanovo ostave.

Ostavi komentar