Koji oprosti, slobodan je…

Poglodao sam dan. Ništa od njega nije ostalo. Njegove kosti bacio sam psima vremena, da ih razvlače po drumovima noći i grizu sve ono što moji zubi nisu. Pokrao sam ga vešto, uzeo sve iz njegovih džepova – iz levog sunce, iz desnog nebo. Okončao sam ga, okončao još jednog čoveka u sebi, svoje ushićenosti, milosrđa i podlosti. Svukao sa sebe ljude, njihove dreke, gordost i zagrljaje, pomirio zločinca i žrtvu. I šta bih sad drugo bio do saučesnik tame, iako nam ništa zajedničko nije. Osim tišine. Tišina, to je bolnica za preživele, obala umornih. To je jedno mesto za dvoje. Mesto gde se čovek uliva u sebe samog. Tišina, to je mesto gde počinju molitve, slovenske antiteze, alegorije i onomatopeje srdžbe, mesto gde prestaje čovek i počinje Bog… Iz svojih tišina nemaš kud, osim Bogu…

Ne spavaš Nikola?

Ne spavam Bože. Budni smo u ovo doba – mi ničiji. Veština je prevarati samoće, udariti ih u slepoočnicu, ošamutiti i zaspati dok su polumrtve. Pun mesec, prazna glava, oduševljenja i preziri, treba to sve ućutati. Daleko je san. Uvek sam se pitao kada čovek zaspe… Kada zaboravi na sebe? Kada oprosti sebi? Kada se pomiri sa tobom, Bogom u sebi? Kad izmašta svet, dovoljno siguran i snažan za masivne relikvije stvarnosti? Kada podvali svoja stradanja  kosmosu? Ne znam. Nikada nisam tek shvatao one koje samo legnu i zaspu. To su isti oni koji se samo jednom probude, odu i ostave te kao da se nikada ništa nije dogodilo, kao da te nikada nisu voleli.

Photo - Free Photo Stock
Photo – Free Photo Stock

Duh ti je nemiran. Kakve su tvoje samoće?

Divlje, ali čežnje su više to. Moje čežnje, Bože.. one su kao melodija pesme Stani, stani Ibar vodo… kao zvuk frule sa Kablara rasut dolinama, na čijim leđima stignem svemu što me smiri. Vidiš, čeznje su kao kočije upregnute konjima osećanja do svega onoga što ti nedostaje, bez da se umoriš teškim koračanjem i žurbom. Očas posla si tamo, čeznjiv i željan, oči u oči sa svima koju su ti izmakli, odustali, u kojima si umro, ti – življi no ikada. Nego, zašto si ti stvorio tišine?

U tišini je sve začeto, Nikola. Od nje sam stvorio čoveka. U njoj se začne život, u njoj i nestane. Sve će u tišini izrasti i u njoj svenuti. Ja sam u tišini i kroz tišinu. Tišina je blagorodna suština. Pogledaj oko sebe, sve što sam stvorio u dubinama ima svoju tišinu, sve je priroda od nje – mora, planine, reke, gradovi, ljudi. Sve ima svoju tišinu. Kosmos je od tišine, beskrajan kao molitva u čoveku. Nigde čovek neće sresti čoveka u sebi  i mene, tvog Boga do u tišini. Vazduh, voda i tišine Nikola. Bez njih ne možeš… Tišine ti otrkivaju tajne, rađaju želje, čine da se svaka molitva koju mi uzneseš useli u carstvo neizmernosti, ljubavi i moje milosti. Bez tišine tvoj život je nezamisliv, buka bi ti brzo slomila rebra, izbila dah, život bi nestao. Tišina, to je jedina muzika u trenutku začeća života i njegovog kraja. Neka se niko ne plaši tišine. Ja sam u njoj – do tebe, uz tebe i kroz tebe Nikola.

Ali ja u tim istim tišinama svog bića neretko nalazim i kosti onih koji više nisu deo mene. Od straha rekao bih, ja ne smem da zakoračim u njih, razgrnem ih i sklonim u ćošak zaborava kako bi u miru počivale, bez da smetaju nekom novom životu u meni. Onda, kada se iz straha vratim nazad, obuzme me bes, Bože. Zbog njih, tih koje sam voleo, njihvog prisustva u meni i zbog sebe, prestravljenog da im priđem. Nekako znao sam uvek kuda sa onima koje volim, koje ću tek voleti, ali šta ću sa kostima sećanja onih koje sam voleo….

Oprostićeš Nikola. Ne gomilaju kosti ljudi koje si voleo, već ti, nemoćan da ih pustiš na njihovom putu koji se od tvog razdvaja. Ništa čoveka ne spašava od jada nespokoja kao opraštanje. Svaki put kada oprostiš nekome, u tebi se rodi jedan novi svet, prepun boja, mirisa i plodne zemlje koja će ti darivati svakojake blagodati. U tom svetu,  Ja ću se lako zacariti, a onda, ti i Ja možemo sve. Ja, tvoj Bog oprostio sam svemu što je ikada disalo zemljom, zar ne? Opraštanje je put ka večnosti, potvrda beskonačne ljubavi. Te kosti koje vidiš nije tvoja uspomena na njih – već ti, kosti tvog besa. Uvek, kada nisi imao dovoljno snage da oprostiš, kada bi pamtio samo ružno, njihova gomila bivala bi sve veća. Jednom, kada je gomila toliko velika o nju ćeš lako zapeti, pasti i među kostima ostati, ti od mesa. Ništa ti drugo tad ne preostaje nego da živ truliš u senci svog besa, nemoćan da iz njega iskoračiš. Zato pusti sve ono što vše ne želi da živi u tebi…

Stani, evo vidim obrise lica kojem bi valjalo oprostiti. Njene kosti razbacane su svuda okolo. Ovde počinje jedan proces.  Svaki put kada se zagledam u to lice, obuzela bi me neizreciva radost. Odmah potom, skoro neotuđivo osećanje toj radosti, mnogo snažnijeg intenziteta obuzelo bi me tek osećanje izdaje, razočaranosti, besa i na kraju bola. Kao da je sećanje na sreću neuporedivo kraće od sećanja na bol. Ovo drugo kao da ponovo zaživi, pukne kao vatromet, obasja mesta koja te bole i povredi te iznova. Taj bol kao da je nepremostiv zid na putu ka oprostu.

Svaki put kada sam u tvoj život, vođen tvojim željama dovodio sve ono što ćeš voleti, to je bilo sa razlogom. Baš u tom trenutku, dolazili su samo oni za koje si bio kadar,  dolazili su oni koje si bio spreman živeti i preživeti. Ne zaboravi, prvom kom sam oprostio bio je prestupnik na krstu. Njega sam prvog uveo u carstvo nebesko. Oprostio sam mu iz beskrajne ljubavi prema svakom od vas. Zavoleti nekog, znači roditi se u njemu. I kada te ostave, budi zahvalan na životu u njima. Ne opraštajući njima, huliš na sebe, rođenog u njihovim glavama. Nikada u vaš život neću dovesti one kojima ne možeš oprostiti. Tamo, gde bes prestaje – vedro je, Nikola. Samo onaj koji oprosti, slobodan je.   

Zašto si stvorio čoveka koji povređuje…

Stvorio sam čoveka od razuma i mesa. Čoveka koji povređuje, stvara čovek u sebi. Ja se nikada neću mešati u tvoje odluke, ali ću prići odmah iza posledica. Verujem u ispravnost tvojih odluka, kao što ti veruješ u moj sud. Treba znati da ja nisam Bog koji kažnjava, već sluša, ruka kad padneš i beskrajna ljubav. Ipak, sam biraš strane za života, a ja ću ih u konačnom danu poštovati i pokazati ti put koji si odabrao. Svakog trenutka želim da znaš da je Čoveku otkrivena tajna pokajanja i opraštanja. Pokajanje i opraštanje su nedeljiva celina. Onaj koji se pokaje i oprosti zadobiće smiren i snažan duh, a sve što živi na zemlji uselilo bi se u takav mir. To je predvorje ljubavi.

Ti veruješ u mene više nego što sam ja ikada verovao u Tebe. I sebe.

Verujem, jer sam sišao u sve ono u tebi od čega ti zazireš. Dodirnuo sam u tebi sve ono što jesi, svaki osećaj koji se ikada uhvatio u mrežu tvoje duše.  Ja sam tišina i život u tebi..

Zašto se uopšte mučiš životom u meni?

Ne mučim se. Ja samo ne odustajem od tebe.

 

52 comments

  1. Taman kad pomislim da ne možeš da me iznenadiš sa pisanjem ti objaviš ovo… ne znam. Jednostavno kidaš, ubijaš, obuzimas genijalni čoveče… BRAVO!!!!!!

  2. Utopim se u tvoju pricu i posle toga vise nisam za ljude. Ostaje mi se u tvojim recima.
    Hvala ti.

  3. Dragi Nikola,
    Nisam bas neko ko puno komentarise, ali ovim tekstom si ”udario” u srz onog sto je u meni. Prezivela sam sosptvena ostecenja, zivim sa verom u Boga i znam da je ranjivost snaga normalnosti.
    Blago majci sto te rodi. Ne zameri, ali eto moje godine mi to dozvoljavaju
    Dete moje
    Zelim ti svim srcem sve najbolje na ovom svetu.

  4. Да покушам да “доскочим” овом сјајном тексту на овај начин:

    “Нећу рећи стих
    Тишина нараста сама
    Морао сам бити тих
    Међу тишинама

    Згрчен је искона мук
    Између потиљка и веђа
    Мртвих речи струк
    Клизи низ леђа…

    Век је како узрих
    И звона тупо звоне
    Тишине брусе стих
    Предубоке су оне”

    ***

    “…праштање је простор у којем је смештен читав наш живот (…), и често, праштање представља прелажење преко њих (“црвених линија” – прим. аутора) да бисмо животу дали шансу да настави даље.

    – И онда када смо силно повређени и када нам се чини да треба сачувати достојанство и по цену одустајања од свега осталог до себе самих?

    – Тада понајвише. Велика разочарања захтевају велика праштања. Велика разочарања стварају велике и хладне празнине, оне рупе у нашим душама кроз које неповратно отиче живот, док праштање од тих рупа твори нови крвоток и живот облива новом топлином”…

    Поздрав даровити Човече!

  5. Nekako znao sam uvek kuda sa onima koje volim, koje ću tek voleti, ali šta ću sa kostima sećanja onih koje sam voleo – ovo si srocio za medalju. Igras se sa recima i driblas mastu Nikoleto, samo tako.

  6. Citam tvoj tekst i razmisljam o tome kako je najteze oprostiti zbog nekih glupih principa koji nas samo koce dok smo ubedjeni da nas taj stav neki cini samo boljim. Moja poslednja veza pukla je bas zbog tih nekih prinicpa od kojih ni on ni ja nismo hteli da odustanemo i tako eto vec par meseci jedno bez drugog. Ko da nije lakse preci preko nekih stvari , oprostiti i onda novi pocetak. Ne . Mora sve komplikovano a od toga se covek samo smori. Pogubila sam se u komentaru 🙂 nije lako oprostiti to je to.

  7. ,, Tišina, to je bolnica za preživele, obala umornih. To je jedno mesto za dvoje. Mesto gde se čovek uliva u sebe samog. Tišina, to je mesto gde počinju molitve, slovenske antiteze, alegorije i onomatopeje srdžbe, mesto gde prestaje čovek i počinje Bog… Iz svojih tišina nemaš kud, osim Bogu… ,, Perfektno! Genijalno! Uzivao sam citajuci, nastavak bi dobro dosao.

    Moje duboko postovanje.
    Damir

  8. Šta bih ti rekla? Praštanje je večita tema i na praštanju uvek padnemo. Slika kostiju koje gomilamo u sebi nepraštanjem, deluje zastrašujuće i otrežnujuće.

    A, sad ću da podelim, zbog sebe, drugih… zbog kostiju koje ne mogu da se smire, i nas koji i ne damo da odu. Zbog neprospavanih noći i onih koji su tako odlazili… Sve upoznala, učim i praštam.

  9. Ova završnica; Ja samo ne odustajem od tebe.
    Rečenica koja ume da pogodi pravo u srce one koji samo za tren pomisle drugačije.
    I daaa. Mnogo je teško da oprostiš dok bol traje i ne prestaje. A trebalo bi, jer taj bol je so koju sami sebi solimo po ranama duše.
    Nikola, nisam zadivljena već bukvalno ushićena saznanjem o postojanju jedne takve duše kao što je tvoja. Bog s tobom i uz tebe bio i dalje da nižeš ovakve isceljujuće redove.

  10. Да, увек будеш тако храбар и смео; баш какво ти је име…
    И да, само тишина саткана од питања печатира смисао чежњи које нас вуку горе!
    Дивна је ова поезија у прози коју неуморно и несебично делиш са нама!

  11. Каква ода тишини и праштању… Одличан дијалог са Богом, који би свако од нас с времена на време требало да обави… ХВАЛА!

  12. Nije prvi tekst koji čitam ovde, al’ evo da ovaj prvi prokomentarišem.
    A zašto već nisam komentarisala do sada? Jednostavno, osećam se posramljeno da posle ovakvih veličanstvenih tekstova ostavim banalan komentar. Verujem da nikad ne bih uspela da pišem na ovakvom nivou. Ogoljeno, emotivno, a opet, ne patetično. Divim se!

    A što se teme praštanja, po meni to nekako dođe tek kad bol mine. Dok boli, teško.

    1. Postideli ste me sada 🙂 evo crvenim… Hvala na ovako lepim rečima, od srca. Da, baš sam o tome razmišljao, međutim, ovo „dok boli” koliko mi učestvujemo u veku trajanja nekog bola…Ne produbljujemo li ga sećanjem, negujemo li ga besom i bolom svaki put iznova kad se setimo, stvarajući od njega baš te kosti o kojima sam pisao… Koliko god bolelo, spasonosno za nas je prihvatiti bol, jer „dok boli” nije jačina bola, već slabost čoveka, rekao bih…

  13. Nikola…Nekada tišina govori više od hiljadu reči…
    Kada oprostimo i možda zaboravimo, veseli smo, slobodni..A šta je sa onima koji ne praštaju nama?
    Pozdrav i jedno veliko bravo za tebe 🙂

Ostavi komentar

%d bloggers like this: