Skini se, vukovi moraju da jedu…

Postoji na zapadu jedan primetan trend u procesu prodaje a zove se add on sale. Njegova osnovna funkcija jeste stvaranje veće potrošačke želje. U Srbiji čini mi se, najmorbidniji oblik add on prodaje možete videti na kioscima. Dobar dan, molim Vas dajte mi cigarete. Želite li upaljač? Ne. Možda žvakice? Ne. Maramice? Ne. Kondome? NE jebote! Kapitalizam je sve to lepo povezao i tu je, taj tihi ekonomski glas razuma, toplih ruku sa kandžama da podseti i prigrli razorenog, obesmišljenog, promrzlog i smušenog čoveka današnjice da, ako već kupuje cigarete, mora sa nečim i da ih pripali. A kad već jednom pripali cigaretu, tu je žvakica da reši problem lošeg zadaha, a kad je problem izdaha rešen možda mu se posreći i neki udah, poljubac onda i seks, a seks je najbolji kad je siguran, a kad se jednom kresnete tu su i maramice i opet cigareta posle seksa. Izvesno je da je čovek, uprkos svom često kompleksnom sastavu i smislu, za kapitalizam ipak vrlo prost, dostupan krug navika za lako unovčiti. Međutim, kada taj isti kapitalizam pokuša da mi podvali život, to izgleda ovako…

„ Ova knjiga će vam promeniti život ” – samouvereno reče prodavačica u knjižari, gurajuću u moje ruke nekakav bestseller – knjigu obožavanu u narodu, odbačenu i prezrenu u kritičarskim krugovima, književno kopile o pronalaženju srodne duše. „Devojčice”, pomislih – „ Prvo, ja nisam došao na zakazan sat psihoterapije, nisam došao u apoteku po kremu za hemoroide ili vijagru, već u knjižaru. Drugo, odakle ti ideja da temelje ovoga što nazivaš životom, a ja tvrđavom uopšte može dotaći slabašna detonacija jednog besmislenog naslova? Šta ti uopšte znaš o mom životu? Misliš li, da sam prisustvovao oduševljen i užasnut svim prizorima ovozemaljskim, samo da bih olako odustajao od svojih raskošnih beznađa, veselosti i prostote. Nisam se ja tek tako, sa svešću o svakoj prolaznosti bacao vetrometinama i olujama u zagrljaj, lakrdašio i ronio po najvećim dubinama čovekovim često gubeći dah i razum, izranjajući poluživ, nasukan i srećan što sam preživeo da bih se jednog jutra probudio, obukao najlepšu košulju, došao kod tebe po knjigu koja će sve to promeniti, i onda tako nov, tom stranom sebi naručio kafu na Dorćolu”. Ne hvala, sačuvajte taj novi život za one na samrti. Odjednom mi postade nelagodno. Ranije, odlazak u knjižaru bio je poput odlaska u crkvu. Čovek se obnovljao nekako među svim onim naslovima kojima sam priđe, koji ga dozovu i privuku, koje posle usvoji i udomi. Vreme, kada su knjižarama koračali tihim korakom tihi ljudi, zagledani u predgovore kao usred molitve koje svojim sugestijama nikako ne bi prekidale ove, koje danas liče na prodavce Kirbija i prevarante sa patetičnim pričama iz života i tajnom brzog bogaćenja, kao da je već odavno iščezlo.

Izlazim napolje i saplićem se o Beograd – prepun lepih ljudi, belih zuba i mizantropa svuda okolo. U sve se uklapam. U svaki taj život, u svaku oronulost na fasadama, u svaki osmeh i pogled, u violine uličnih svirača. Uklapam se u svaku trolu i čoveka, jer gde god da su krenuli ja bih mogao baš tamo, baš njima, slućajnim ljudima i trolama, ja besciljan. Uklapam se u one koji ostavljaju i ostavljene, u one koji čekaju i koji nikada neće doći. Pristajem svim ljudima, njihovim farsama, teatrima i problemima. Uklapam se u Beograd prepun ljudi sa svojim unutrašnjim logikama i polemikama, prepun mirisa francuskih parfema i pita sa zeljem, u svaku klupu Tašmajdanskog parka, u svako „ Zbogom” i ,,Ostani” Uklapam se u nebo i asfalt. Rodio bih se i umro bih u svakom. I svemu. Uklapam se u Beograd, prepun lepih ljudi, njihove astme i intuicije. Saplićem se o misli onih koji me čekaju i onih koje čekam. Jesu li to isti ljudi? Da li su to srodne duše? Postoje li? Da li su srodne duše one koje nikada neću sresti, zagrliti, zavoleti, sa njima se na kraju poubijati? Da li su srodne duše samo naziv za one koje sam izmaštao, nestvarne predstave ljudskog oblika, ideje u koje sam zaljubljen? Da li su to one duše od kojih odustaneš pre kraja iz ljubavi, jer bi kraj usmrtio u njima sve ono što si voleo? Da li su to oni u čije smo tame zaranjali, zavolevši mulj njihovih dubina kao najlepši dar ikada? Da li su srodne duše uvek one dovoljno daleko ili one uvek dovoljno blizu, toliko da očešemo svoje svetove, jedan o drugi u parku dok čekamo druge? I jednom, kad se sudarimo, slučajno jednom kažem, ako je nađem, šta onda?

Još od antičke Grčke, potreba za otuđenim delom perfektne celine ne prestaje. Setite se mita o Androginima iz Platonove Gozbe. Tako savršeni i moćni postaše vrlo arogantni misleći da mogu da prevaziđu Zevsa a ovaj ih tada podeli , stvorivši od njih tako dva dela, muškarca i ženu. Za Platona, ta snaga koja navodi odvojene polovine da se traže kroz vekove, odvajkada, jeste Eros, koji nastoji da stabiliše to antičko jedinstvo. Dakle, u pitanju je MIT – osnovni oblik ideološkog stvaralaštva. Zevs je očigledno, posebno danas, inspirisao savremenu psihologiju i popularnu emocionalnu kulturu koja propinje uzde svog Vjeruju glavom usamljenih tragača, spremnih na svaku zaludnost samo da bi se domogli duša srodnih, ako uopšte postoje. Ipak, Zevs je u pravu što je podelio arogantnu celinu, jer samoljubivoj, nadobudnoj i sujetnoj celosti ništa ne može da pomogne kao kosmička šamarčina. Međutim, ono što zapažamo u mitu o Androginima, jeste da je različitost vrlo poželjna i kao takva treba biti negovana. Ono što je nepoželjno rekao bih jeste uobrazilja svemoći, kojoj je čovek uvek rad i sklon, jer vodi deobi, koja je u ovom slučaju prokletstvo. Trenutak svemoći je najčešće čovekov pad. Primere ovoga nalazimo i u pomenutom mitu, ali i u Bibliji, jer se pad Adama i Eve desio baš iz želje svemoći, želje za ravnopravnosti sa Bogom. Kroz istoriju, nisu li najveći vladari i casrtva nestajali baš o svom vrhuncu. Nije li isto i sa carstvima podignutih sa dva para ruku. Ne zastanemo li baš tada pred veličanstvenim utvrđenjem, misleći da mu nijedno zlo sad ne može ništa, zaboravljući ipak na zlo graditelja, zlo u nama…Treba li onda dočekati vrhunac odnosa sa onima koji nam se učine srodnima ili otići pre velikog praska? Da li je eksplozija uvek neizbežna? Ne znam…

Za svojih 35 godina naučio sam jednu stvar. Svetom tumaraju dva tipa ljudi. Prvi, koji posmatraju lepotu sveta – sve što je ikada niklo i svelo, što se rodilo i nestalo, zaživelo u svetu i nama, što nam je dato, oku vidljivo i ne, razmišljajući o suštini lepote u koju je čovek bačen rođenjem, i oni drugi, koji će u istoj ovoj lepoti, tražiti i razmišljati samo o koristi od lepote koja mu je predočena. Tako će jedni u čoveku tražiti njegovu spasonosnu suštinu, drugi pak truležnu korist od njega. Ovde možemo govoriti i o problemima identiteta, posebno u današnjem populističkom insistiranju na individualizmu, koji nam poručuje da je čovek dovoljan sebi samom a koji za cilj ima ništa drugo do smrt ličnosti i zajednice. Svet danas kao da svesno izaziva katastrofe otuđujući čoveka od ideje zajedništva, a onda taj isti svet nudi svoje lekovite pakete – štiva koje će vam pomoći da otuđenog, sebičnog sebe podvalite nekom, istom takvom jer ste isti, sebični i prepametni. Otuda i sav moj prezir prema popularnim naslovima čiji sadržaj se svodi na Ja, Ja i Ja. Verujem duboko, da ništa čoveka ne može da izrazi kao odnos sa drugima, kao ljubav prema čoveku ma kakav čovek bio, srodna duša ili ne. Nije li na kraju svaka duša čije suštine, suprotne našim neobjašnjivo možda zavolimo, upravo ta – srodna. I ne mora biti, jer zavoleli ste čoveka u ljudima. Mislim, čovek nije samo proces od tačke A do tačke B, čovek je mašinerija osećaja u svetu pojava. On je nosilac svega što postoji i što će biti. Svako od nas deo je velike kosmičke liturgije, treba samo prići onima čije nam pojanje smiri duh i razneži um.

Ja sam prilazio, nije da nisam. Znam da svaki put kada se neko nov rađa u nama, sve staro umire, sve osim onih besmrtnih. A to su oni koje smo voleli, bili srodni ili ne. Ljubav ih učini vanvremenskim, večnim, mimo svake logike, razuma i svega objašnjivog. I svaki put kad nas ostave, mi se vratimo njima, besmrtnima u glavama. I tu smo sigurni. Sa onima sa kojima više nismo. Čudno, zar ne…

Vidiš, ja ne znam ništa o srodnim dušama.
Skini se, razgoli suštine. Vukovi moraju da jedu… srce moje.

 

55 Comments on “Skini se, vukovi moraju da jedu…”

  1. Svaki tvoj tekst mene razbije u paramparčad.. Ovaj deo me je zakucao

    ,,Uklapam se u one koji ostavljaju i ostavljene, u one koji čekaju i koji nikada neće doći. Pristajem svim ljudima, njihovim farsama, teatrima i problemima. Uklapam se u Beograd prepun ljudi sa svojim unutrašnjim logikama i polemikama, prepun mirisa francuskih parfema i pita sa zeljem, u svaku klupu Tašmajdanskog parka, u svako „ Zbogom” i ,,Ostani” Uklapam se u nebo i asfalt. Rodio bih se i umro bih u svakom. I svemu. Uklapam se u Beograd, prepun lepih ljudi, njihove astme i intuicije. Saplićem se o misli onih koji me čekaju i onih koje čekam,,

      1. Pa ne znam koji da izdvojim dio i da kažem ne dopada mi se. Nema tog dijela. 🙂 Samo mi je prekompleksan tekst u smislu ozbiljnosti i razloženosti. Jako je dobar, ali mislim da bi bilo bolje recimo da je bio u dva manja teksta. A što se tiče načina i stila pisanja, te realnosti brutalno dobro!
        “. Tako će jedni u čoveku tražiti njegovu spasonosnu suštinu, drugi pak truležnu korist od njega. Ovde možemo govoriti i o problemima identiteta, posebno u današnjem populističkom insistiranju na individualizmu, koji nam poručuje da je čovek dovoljan sebi samom a koji za cilj ima ništa drugo do smrt ličnosti i zajednice. ” – ja bih samo na ovaj dio dodala kako nema isključivosti i svi smo mi pomalo i prvi i drugi, jednako dobri i loši, spasonosni i truležni … Jer nema naprosto savršeno dobrog čovjeka, idealiste u smislu davanja, praštanja i bezinteresnog voljenja … Jedino što nas razlikuje jedni od drugih jeste sopstveni idealizam koji nas gradi i oblikuje za daljnje puteve. Odličan tekst još jednom!

        1. Razmišljao sam da bude iz dva dela… ali ipak sam odlučio da to bude jedan tekst.. Što se tvog komentara o u drugom delu tiče, slažem se… samo sam pisao o onima u kojima jedna od ove dve strane češče prevagne… a to nas ipak definiše… Zahvaljujem na komentaru MBB..

  2. I svaki put kad nas ostave, mi se vratimo njima, besmrtnima u glavama. I tu smo sigurni. Sa onima sa kojima više nismo. Čudno, zar ne… tako si lepo ovo rekao, ovo je taaaako tačno. Hvala ti na ovom postu, trebao mi je :*

  3. Matori, sta reci, navikli smo da srusis internet kad izbacis tekst ali ovo je pravo u celo zivotu. Ja kapiram da izbacis i prazan tekst ove zene bi lajkovale 🙂 Nije nikakvo laskanje, ali moram da konstatujem da si nesto najbolje sto se desilo jebenoj srpskoj blog sceni. Samo napred kralju i pisi cesce malo :

  4. Individualizam ne bi trebao otuđiti čovjeka od ideje zajedništva, niti ga ostaviti u uvjerenju da je sam sebi dovoljan. Ako to čini onda to nije individualizam već žešće samoljublje….
    Ali razumijem što si htio reći. 🙂

    “Verujem duboko, da ništa čoveka ne može da izrazi kao odnos sa drugima” – divno rečeno

    Sviđa mi se tvoj stil, jako lijepo pišeš. 🙂

  5. Gotovo je, gasi internet, ovaj blog nam je promenio živote 🙂 Ovaj čovek s a v r š e n o piše, i nadam se da će izdati knjigu! Ne, o srodnim dušama 🙂 o tome je sve rekao u ovom blogu, tačnije OBJASNIO.

  6. Da prebrojim koliko sam sreodnih dusa imala do sada 🙂 haha nego htela sam da ti kazem da sam na jednu naletela u knjizari tako da razmislis o tome 🙂 xxx

  7. Uh svidja mi se kako pises o Beogradu, nedostaje mi taj grad, ulice, ma sve. Kao da sam prosetela sa tobom po Beogradu, prelepo

  8. Nihilizam i konformizam – tako bih ja to nazvala. Drago mi je što nisam jedina koja uviđa ne samo posledice totalitarnog sistema ( države ) kojem kapitalizam vodi već i totalitarnog društva i svesti. Kapa dole! NEĆEMO ŽVAKICU!

  9. Ja vjerujem da srodna dusa postoji, jer sam ja svoju srodnu polovicu nasla i skupa smo evo vec 12 godina. Najvaznije je da se osobe posloze na intelektualnoj razini da imaju slicne poglede na zivot uopce i onda je to pravo.

  10. Uvek toliko pitanja posle čitanja tvojih tekstova. Ova rečenica me je posebno dotakla ,, Nije li na kraju svaka duša čije suštine, suprotne našim neobjašnjivo možda zavolimo, upravo ta – srodna,, Vladeta Jerotić je u svojoj knjizi napisao – ,, Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i opraštati mu. Nije doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju, da ne samo da ga prihvatimo već i zavolimo, podstaći ćemo ga da bude onakav kakav može da bude,, Hvala ti Nikola na tekstovima koji uvek podstaknu na razmišljanje.

  11. Ovo je savršeno..Bravo!
    Šerovala sam tekst na moju blog FB stranu, pozdrav i piši, piši, očekujem odličnu knjigu kada si ti u pitanju 🙂

  12. Ja se oduševim svakim tvojim tekstom. I nikad nemam ništa pametno da kažem posle. Samo me posle tvojih reči i tvog načina pisanja prosto sramota što i ja kao imam blog i pišem nešto. Moj naklon!

  13. Svako od nas deo je velike kosmičke liturgije, treba samo prići onima čije nam pojanje smiri duh i razneži um.
    Kao npr. ja, kad dođem ovde i pročitam ovakav tekst koji na mene deluje upravo tako.
    Samo piši 🙂

  14. Ne znam, mislim da je u to neko vreme već bila ugašena ona knjižara na ćošku u Karlovcima. Pa ne znam da li je se sećaš. Tamo je godinama bila kafana, pa sad poslastičarnica. No, to i nije bila knjižara, već knjižarnica. Ne razmišljamo o nijansama – ali velika je razlika između ta dva naziva, jer u jednoj rade prodavci knjiga, a u drugoj knjižari. Novi Sad se lavovski bori da sačuva nekoliko preostalih knjižarnica. U njima žive, da… to se više i ne zove radom već životom posvećenom knjigama i ljudima koji u njima pronalaze delić svoje duše. Danas je sve hiper… a u hiperu nema duše. Oni nagrizaju… a nakon toga, zna se… truli sve i raspada se.
    Drži se 😉

    1. Oh, kako se ne bih sećao.. Tu knjižarnicu je držao ili u njoj radio jedan visoki gospodin sa bradom, ako se dobro sećam. Mislim da sam ga kasnije viđao u Turističkoj organizaciji SK… Svako jutra kad bih se vraćao sa jutrenja iz Nikolajevske crkve ja bih gledao u ona masivna, tamna vrata te knjižarnice… Oh uspomene 🙂 Hvala na ovom podsećanju Merima!

      1. Књижарницу је држала породица Хохњец. Двоје деце је завршило гимназију. Након враћања имовине и продаје неком лику који је тада имао највише пара… они су се преселили у један простор код Вилењака, близу, али то није ишло… То је драгог господина Хохњеца одвукло у болест, или је већ био болестан, али га је љубав према књизи држала попут духовне вертикале… ко ће га знати. Његов син данас ради у једној од новосадских књижарница…

  15. Ko zna, zna 🙂 Bravo, Nikola. Tačno ne znam koji dio da izdvojim. Mada su mi ove dije posljednje rečenice: “Skini se, razgoli suštine. Vukovi moraju da jedu… srce moje” prejake. Nekako su baš zapečatile sjajan post. Maestralno sročeno, kao i obično.

Ostavi komentar