Kad je ništa, svašta je

 

Prislonio sam glavu natopljenu čežnjama niotkuda, uz hladno prozorsko staklo. Priljubio svoju bradu, svoje smutnje i slutnje, sve svesno i nesvesno staklu kao uz kakvu božansku nežnost i razumevanje, kao u tople ruke, kao uz sunce Mediterana, kao uz kamin koji nikada nisam imao. Ispustio bih čak dah jadnika u lice stakla i prstom iscrtao srce ako naiđeš ovuda, bulevarom uznemirenih, za svaki slučaj, ako te nanesu smetovi, napuštenosti, taštine ili molitve, ako te nanese moj bes i oprost, ali komšija čisti sneg i svako malo gleda ka meni. Otac je dvoje dece, zar njemu pobogu da nacrtam srce na Bogojavljensku noć. A srce na januarskom staklu nije samo tek mokar obris, puka slučajnost, to je moj dah i duh. To je odnos čežnje i dara, špilja mog bića kroz koju gledam snegove i kiše, godišnja doba i ljude u njima, način da ti saopštim nesaopštivo, kažem neizrecivo, prevedem neprevodive osećaje. Srce na prozoru, ako naiđeš ovuda, da u njega useliš sve ono što prećutkuješ – svoje daljine, promrzle prste i visine. I kad u njega udomiš svoje želje, strepnje i radosti, da ga obrišem… da niko nikad za njih ne sazna. Kažem, nacrtao bih srce, za svaki slučaj. Ako ikada prođeš ovuda.

U glavi, toj mojoj naslonjenoj na staklo, red pakla, red proze, red ambicija, red tebe, poneki povetarac iz Boke, miris kroasana iz Napulja, poneka apstraktnost i jedno ništa, prepuno svega. To varvarsko, krvoločno i sadržajno ništavilo, od svega i svačega teško se stiče. To je zapravo otpadak večnosti. Otpadak vremena i mog mesa, koje bi ispljunuli oni koji bi se i samo usudili da ga otkinu jer ono je živo i besno – lomi zube i kosti. To ništa, to je ono ništa kad vam je svašta. Kada te pitaju „šta ti je” i „zašto ćutiš”, to ništa. Ništa – kao odnos, kao ljubav, kao istorija. Baš to, ono svekoliko ništa koje vam jednom od svega ostane. Hiljadu zašto, hiljadu zato i jedno ništa. Tamnica mrtvih delova stvarnosti iz koje kulja život.. Ništa – to je grobnica svega živog. Smrt pre smrti. Ništa – kao pusti me i dođi.

Photo : Image Stock
Photo : Image Stock

Hladno je. Mojom glavom umesto misli proleteše galebovi. Ne oni pitomi iznad Krfa, već divlji, razuzdani, slobodni, oni sa Bosfora, rođeni od želja prolaznika, začina iz Azije i uplakanih violina. Jato njih, da me svojom bukom podsete koliko je Mediteran noćas daleko. Da me podsete koliko je noćas daleko svaka želja koja se ostvarila. A Bogojavljanje je, valjalo bi novu zamisliiti. Nisam li često zamišljao želje, samo da bih se gubio u njima i odustajao od njih kad se ostvare? Zaboravljao ih i odlazio od njih kao da su poklon, a ne krv kosmosa i mojih ruku u potocima dok se ne ostvare. Nisam li u svaku želju koja se ostvarila morao i da poverujem, kao u Boga, kao u čoveka. Nisam li svakoj želji dao komad života kao da ih imam deset. Nije li svaka želja koja se ostvarila dolazila sa praznim prostorom u koji bi redovno uselio svoju razočaranost kada bi oduševljenost izvisila zbog neplaćenih računa. Nisam li uvek želeo samo ono što bi me pretuklo, izgrebalo svojom lepotom, izbilo vazduh prizorima, posisalo sav život u meni životom u sebi. Nisam li uvek želeo samo ono što je u stanju da me nasmejanog obori na pod i legne pred mene poraženog i srećnog. Nisam li uvek želeo samo ono što bi poglodalo kosti smislu i čekanjima kao ništa do tad. Nije li se sve ostvarilo samo da bi mi jednom nedostajalo? Nije li čovek ono što želi? Ne liči li čovek na one u koje veruje? Ko sam onda ja?

Ništa, na prozoru. Taj sam . Sve što se zbilo i svi koje sam voleo. To sam ja, kažem. Prestonica svih sila. Bukvar svega voljenog i enciklopedija svega što mi je dopizdilo. To sam ja sebi, pojam o svemu. O svakom Ja. Površina od paradoksa sa jezgrom od radosti. A radosnom čoveku nijedna sila ne može ništa. Bar bi trebalo da je tako. Put sam sebi i putnik. Korak do kog je uvek na povodcu intuicija umesto pasa čuvara. Stići ću svemu što me čeka, želelo me ili ne. Zakoračiću u svaki raj i pakao, razmetljivo, izgoreću i zalediću se samo da bih se ponovo rodio. Moja moć, da se uvek iznova u sebi i drugima rodim, odrastem i odem i ostavim ih, nesalomiva je i beskonačna. Bez strpljena da se vratim svemu što nedostaje.

Čekam da se otvori nebo. Oblačno je, lako ću uočiti komadić vedrog. Da sunem u njega zahvalnost umesto želje. Za život i svaku moju radost. Pomoliću se samo. Mogu ove želje i bez mene. Možeš i ti. Ne moraš čak ni proći ovuda noćas. Ja sam odavno kupio komad neba, parče kosmosa na kom sam napravio rupu, toliku tek da u nju oko stane.

I gledam te. Svuda i u sve vekove.

 

10 Comments on “Kad je ništa, svašta je”

  1. Pročitala juče, odmah po tvojoj objavi u grupi i rano jutros, pre zore Bogojavljenske..
    Rekao si u jednom redu; A radosnom čoveku ni jedna sila ne može ništa.
    I setio si me na moju mudru Zaratustru, kako iz milošte zovem moju baku, koju svako malo citiram, koja je umela da kaže; Veselo srce kudelju prede.
    I shvatim opet i opet, Bog uvek daje i odgovore i smernice i ljubav kroz mnogo tog, samo treba pažljivo gledati, slušati i..verovati.
    Radovati se, jer..osvanuh.
    Hvala za ovaj putokaz Nikola 🙂

  2. Prestonica svih sila. Bukvar svega voljenog i enciklopedija svega što mi je dopizdilo. To sam ja sebi, pojam o svemu. O svakom Ja. Površina od paradoksa sa jezgrom od radosti. A radosnom čoveku nijedna sila ne može ništa – TO JE TO!

Ostavi komentar