U beskraj, ravnicom.

Razgovaram ja tako pre neku noć sa prijateljem koji poslednjih nekoliko godina živi u Parizu. U tom istom Parizu, prestonici intuitivne umetnosti čini mi se, uvek su živeli romansijeri, pesnici sa grudoboljom, romantični siromasi sahranjivani o trošku grada, bez igde ičega, podstanari večnosti koji kiriju nebesku plaćaju sonetima. Živeli su bogataši sa devet života, alkoholičari, pisci i kurve. Živeo je i zvonar Bogorodičine crkve. Živeo sam i ja, u aprilu prošle godine čitavih tri sata, po povratku iz Njujorka, na aerodromu Šarl de Gol čekajući let za Beograd. Ali ovo nije priča o Parizu, ovo je omaž ravnici. Tokom našeg razgovora, predloži on u jednom trenutku da uključi kameru kako bi mi pokazao svoj novi stan. Simpatičan, funkcionalan mali stan u Parizu prepun detalja i knjiga, sličan vrlo prostorima u kakvim su svojevremeno živeli i stvarali francuski zanesenjak Prever pevajući o Barbari ili butnovnik filozofije Sioran sa komadima otkinutog kosmosa u rukama, duše u nosu i bajatog sira u uglu.

„ Pogledaj, ovo su moje ikone i slike ” – reče on, pokazujući kamerom svog telefona prvo ikonu Bogorodice, mile i drage uvek na slikama, ikonama, u glavi i molitvi. A ovo je ravnica Srema – nastavio je pokazujući prstom akvarel kojim dominiraju dve boje – zelena, poput proklijalog žita i života, i plava, poput neba u maju nad Fruškom gorom.

Meni najednom zastade kost u grlu. Lažem, ne postoji dovoljno velika kost koja bi zastala sili života koji iz mene kulja. Bilo je to odbeglo sećanje. Neobuzdano, divlje, niotkuda, hitro, skoro veselo kao odbegli konj, mišićavo i snažno, krupnih očiju, pilji u mene. Ravnica, Bože moj – pomislih. Svi je vučemo kao teret i amanet, kao kofer za svet i daljine, tu ravnicu, da je ne zaboravimo. Da se pred njom molimo i ridamo kao pred Trojeručicom. Ja bih je uvek prvu pakovao i raspakivao gde god bih odlazio. Brižno je vadio, kao kakav starinski kineski porcelan, ostavljajući je na mestima u kojima je niko našao ne bi, o nju ne daj Bože zapeo i polupao je, tu moju ravnicu kažem.

Ta ravnica je od mene. I ja sam od nje. Prostrana i beskrajna u svojoj lepoti i tišinama. Ta ravnica od trešanja, brazdi, robova i grobova mojih predaka. Ravnica Srema, koja iz Save neprimetno izranja i odmara se pod pokrovom blagorodne gore, sa koje kad god bi se spuštao širio bih ruke kao da ću vetar uhvatiti – a neću. Ravnica, koja me odvede uvek Radičeviću, njegovom grobu i Stražilovu, koja zadihanost moju umiri, proplancima sa kojih niz useke i pogled, kakav ptice i uporni samo imaju, vrisnem Brankove stihove „ Pevam danju, pevam noću, pevam sele, što god hoću ” Ravnica, po kojoj noć kilavo vuče svoje haljine, prljajući krajeve o zemlju poštenih, sanjivih seljaka jutrom dok beži pred slavom novog dana. Zemlja, kao nijedna druga na svetu gde poezija ne može biti bespomoćna u svom odjeku, koji skoro i da ne postoji, ali nema o čega zapeti, pasti i stati. U ravnici, ovoj mojoj, svaka radost i tuga je u dužinu vetra, od Carske palate do Segedina, na leđima vetra i s’njim pod ruku, kažem. Zemlja, čije kuće čuvaju stabla višnje i šljiva dok šarovi dremaju u dvorištima. Zemlja o kojoj sve znam i ništa ne znam, jer ja sam ta zemlja. Ravnica, to vam je zemlja zebnje i bdenja od kijameta prosutog iz džepa Boga i ljudi. Zemlja pobune i privida. Ravnica, to vam je more noću, valovito od svake brazde koja je talas.

Ravnica Srema, to vam je otadžbina srpskih Napolitanaca, zemlja bez žurbe, riznica mirisa svakojakih, teatar glasne pesme i igre, u kojoj se o smrti ne razgovara, u smrt i ne veruje. Zato sam i zavoleo Napulj. I svaki put kad bih boravio u Napulju, nekako uvek sam bio kod kuće. Ravnica, ova moja kažem, to je zemlja iz koje raste zemlja. I sve što ovde raste, prkosno je i odvažno gleda u visine. Gleda ka svom Tvorcu, kao da hrli u večnost. Zemlja u kojoj vozovi ne zalaze, već se protegnu samo, razvuku od jednog do drugog stajališta i ljudi na njima, prostor bez početka i kraja, u kom je uvek dobro započeti sve besmrtno – besmrtnu ljubav, besmrtne ljude, besmrtnu pesmu. Zemlja na čijoj se čistini uvek sretnu oni koji se uzalud traže, jer se svaka zaludnost ovde nema gde sakriti – kažem. Ravnica, to vam je zemlja u kojoj one koji vas ostavljaju ispratite pogledom do kraja, do mesta susreta sa nekim novim ljudima, koji će o njima brinuti nadalje jer vi niste mogli. To je prokletstvo pogleda koji se nema u šta zaleteti, slupati i poginuti. Zemlja je ovo, u kojoj uvek vidiš ko ti dolazi iz daljine, jer daljine su ovde uvek u dužinu čekanja, uzbuđenja i uništenja.

Ja sam od ravnice. I ravnica je od mene. Od Dunava sam kažem i molitve u Krušedolu, od smetova kod Slankamena i vetra sa Brankovca. Od štrudle sam i bostana. Od plodne zemlje i vinograda, od hrasta i dudova. Od suncokreta mi je glava i sećanja su mi od Karlovaca, Save i Obedske bare, roda i salaša. I ruke su mi od žita uvek a cipele od blata posle pljuska. Od jezera sam, Nikolajevske crkve i odbeglih labudova, od šorova i kibicfenstera. Ja sam sebi ravnica, zemlja bez kraja i početka.

– Kuda ćeš Nikola?
– U beskraj, mama…
– Kako ćeš?
– Pa ravnicom…

 

About the Author

Mr.Nicolleto
Karlovački djak. Sin ravnice. Rodjen sam u Srbiji, a onda je Srbija rodjena u meni. Uvek pored Dunava. Zaljubljen u Atinu, Istanbul i Beograd. Psi i fotografija.

45 Comments on "U beskraj, ravnicom."

  1. Slučajni prolaznik | January 11, 2017 at 3:40 pm | Reply

    Davno su tvoji tekstovi postali očekivano iznenađujući – igranje rečima, suštinama, formama, emocijama…
    Baš kao što je analiza Y hromozoma utvrđuje geografsko poreklo prapretka, tako i ovaj tekst ukazuje na neraskidivu povezanost naših korena, samo kroz prizmu snage doživljaja, emocija i poimanja svega onoga što ravnica ume i može da pruži.
    Da si napisao veličanstven tekst pun subjektivnih perspektiva, dramatičnih susreta, unutrašnjim poimanjima, emotivnih previranja, odlazaka i dolazaka… možda najbolje svedoči to da sam iznova doživeo ravnicu, mada mi Vojvodina kao zaljubljenika u domovinu nije nepoznata, ali vučem korene iz centralne Srbije.

    Odlaženje da bi se vratio, kao vid seobe zarad spoznaje dara i izobilja koje je dato u startu, kao kakav proces koji mora da prođe kroz sve faze.
    Neograničena izvesnost, puna svojstva iznenađujućeg i novog, koju ravnica svakom ponudi, a nama je da je prihvatimo/shvatimo.

    Darivanje života i vraćanje u zemlju… Ravnica kao početna i krajnja destinacija. Ravnica kao suština u nama.

    Nastavi istim putem jer u ravnici se možeš samo igzibiti u lepotama i samospoznajama.
    Tvoja plodnost pisanja i dalje impresionira!!! 🙂

    Slučajni prolaznik

  2. Ovako se voli zemlja, bravo mladiću!

  3. Bravo! Odlično, prelepo pišeš.

  4. Divan tekst..fotografije takodje 🙂

  5. Opet si me ostavio bez teksta, ne znam šta da napišem uopšte. Toliko sam srećna što sam otkrila tvoj blog, eto.

  6. Nikola, više ne možeš da me iznenadiš lepotom svog pisanja jer kad dođem na tvoj blog, ja očekujem i dobijem svoj melem za dušu. Ovomje tekst iz duše, po meni i kao takav jeste lek.

  7. Samo ti i Antić možete ovako da pišete o Vojvodini 🙂 evo zavolela sam ravnicu 🙂

  8. Ne mogu ti, Nikola, ovaj put ni komentar napisati od te knedle u grlu… Ravnica – jednako ja…

    Meni najednom zastade kost u grlu. Lažem, ne postoji dovoljno velika kost koja bi zastala sili života koji iz mene kulja. Bilo je to odbeglo sećanje. Neobuzdano, divlje, niotkuda, hitro, skoro veselo kao odbegli konj, mišićavo i snažno, krupnih očiju, pilji u mene. Ravnica, Bože moj – pomislih. Svi je vučemo kao teret i amanet, kao kofer za svet i daljine, tu ravnicu, da je ne zaboravimo. Da se pred njom molimo i ridamo kao pred Trojeručicom. Ja bih je uvek prvu pakovao i raspakivao gde god bih odlazio. Brižno je vadio, kao kakav starinski kineski porcelan, ostavljajući je na mestima u kojima je niko našao ne bi, o nju ne daj Bože zapeo i polupao je, tu moju ravnicu kažem.

    • Tvoji komentari Marina uvek kao nastavci mojih postova, najčešće… Razmišljam pre neki dan, kako bi bilo lepo da se nas par zaljubljenika u pisanu reč, ali i Karlovce pre svega na proleće nađemo u Sremskim Karlovcima na čaši vina uz priču…

  9. Nekom ravnica, nekom brdo. Meni od tvoje ravnice čežnja za mojim brdima. Samo je pitanje reljefa……

  10. Ala vezeš, Nikoleto, svaka čast! 🙂

  11. Au! Stadoh i ostadoh bez teksta.Svaka rec ima tezinu. Zdravo mnogo dobro 😊!

  12. Ravnica, koja me odvede uvek Radičeviću, njegovom grobu i Stražilovu, koja zadihanost moju umiri, proplancima sa kojih niz useke i pogled, kakav ptice i uporni samo imaju, vrisnem Brankove stihove „ Pevam danju, pevam noću, pevam sele, što god hoću ”.

    Ja nemam tvoju ravnicu, pa opet me ova brdovita duša često odvede Radičeviću, njegovom grobu i Stražilovu…

    Divno, Nikola. Eto.

  13. I šta sad ja da napišem, kad su svi sve rekli? 🙂
    Svi bi voleli da su Sremci, ali… Eto, svako od nas ima svoja meandriranja kroz ravnicu, da budem precizna – kroz Srem i svakom je njegov Srem najlepši i najdragoceniji.
    Tako sam uživala u ovom tekstu, da sam ga furtom tri put čitala i opet ću, ko mi sudi.
    Slike promiču, slikane divnim rečima….. Ravničarenje. 🙂

  14. Nikola, treba te uvesti u lektire… ovo se ne čita, ovo se živi!!!! HVALA TI!

  15. Ovaj tekst je uzdah. Ovo je dar od Boga. Nikoleto gde si skrivao do sada..

  16. Ја не волим равницу, али разумем твоју љубав која избија из сваке речи. Благо теби са равницом и њој са тобом 🙂
    Ја, ипак, остајем верна мом брдско-планинском пејзажу 🙂

  17. Iako sam sa “brda” čitajući tvoj post odjednom zavoljeh ravnicu i osjetih kroz tvoje dobro izabrane riječi neku emociju i nostalgiju. Tako vješto a opet tako jednostavno napisan tekst. Nešto najbolje do sada.
    Lijep pozdrav Nikola!!!

  18. I šta sada reći osim da zavolim i ravnicu 🙂 Bravo za umetnost pisanja…

  19. I ja volem, i ravnicu i priču.

  20. To je to. Nista dalje ne treba dodati.

Ostavi komentar

%d bloggers like this: