U početku beše svetlost

 

Ućutim se pred Božić. I tako svake godine. Utihne u meni sve poznato, povuče glavu pred osećanjima koja još ne postoje. A imam ih, nije da nemam. Ja sam jedan od retkih koji planira svoje slučajnosti. Ja sam čini mi se, jedan od retkih koji nema problem sa onim što ne razume, već sa razumljivim. Pored par zrna šećera u kafi, nedostajalo bi mi često i par metara balkona sa kog puca pogled na ceo Mediteran. Posebno bi mi nedostajalo sve ono što još nije zaživelo u meni. Koliko bih samo nestrpljiv bio. Tada bih, sve što mi je strano pustio tek tako u vrt svojih tišina, dopustio da mi priđe i upozna prostore disciplinovanih oduševljenja i trpljenja kojem se moj duh, izudaran bahatostima još uvek uči. Na svako Badnje veče posmatrao bih zalazak strepnji i gledao novu svetlost Siona koja se rađa da obasja usnulo, umorno i besno u meni svetlošću svog spokoja i radosti. Najavljivala bi tako tiha svetlost rođenje ne samo Sina Božijeg, Bogočoveka i Bogomladenca već Hrista u nama, boljeg Ja od krvi i mesa, čoveka stvorenog od suština, volje i razuma ali i Boga u nama nepobedivog pred zakonima bola i stradanja uvek iznova. Rođenje vazda čoveka pametnijeg i snažnijeg na putu svojih ličnih istorija, pobeda ali i tragedija. I tako svake godine, sve što diše na zemlji postalo bi u jednom danu Vitlejem. Zaklon svetlosti i radosne vesti, duboko u nama. Rađali bi se pored Boga i novi mi u nama.

Iz nekog razloga- ne znam kog, često mi putem kontakt forme na blogu pišu studenti teologije. Odnos čoveka buntovnika i Boga kroz istoriju individualne psihologije svakako privlači moju pažnju. Možda je baš taj momenat upravo onaj koji prepoznaju u mojim morfološkim anatomijama . Uz dopuštenje jednog od studenata sa kojim se dopisujem objaviću deo prepiske jer cenim da će svakako koristiti čitaocu u razumevanju teksta ali ga i dopuniti.

– Dobro Nikola, mislite li Vi da postoji apsolutni mir?
– Postoji, ali put do njega je mučan, težak, opasan, pun litica sa kojih svakog časa može čovek da padne. Ali taj pad je ništa strašniji od onog kad zađete u jamu svog postojanja.
– Da, pisali ste o toj jami. I šta se našli tamo?
– Kosti. Sibir duha. Strašne su to dubine i predstave. Ali Vi tamo svakako morate sići, jednom za života ako imate ozbiljne planove sa sobom.
– Dobro, ali šta je svrha tog silaska u jamu?
– Odmah da se razumemo, nije to nikakav jendek života, već jama Vašeg ličnog postojanja. Svako od nas je ima. A kroz tamu jame postojanja, silaskom u nju, pitate me šta ćete pronaći… Pa ljubav. Svetlost. . Dakle, beskrajnu ljubav prema svom sopstvu, Tvorcu i sebi kao slici i prilici Njegovoj. Samo tada, kad ugledate sve svoje izlomljeno i krvavo od ljudi i života, zagrlićete, prigrliti sebe toliko snažno da vam nijedna dažd kažem, od ljudi i vremena neće moći ništa. A mir, apsolutni mir o kom me pitate, slika je i prilika ljubavi.

Dakle, ne bih se previse zadržavao na dualnostima čoveka ili pre prirode, ako pođemo od pretpostavke odvojenosti, ali pandan jami svakako jeste pećina Vitlejemska. Možda čak njena neotuđiva celina Prostorno i vremenski, posmatrajući njenu suštinu i postanje drznuću se i definisaću je kao bezgraničnu i večnu. Nešto poput istine. Prosto govoreći, prirodno je i logično reći ću, koliko god se opirao zakonima logike, da u središtu svakog stradanja čovekog, na putu do njegovog vrhunca postoji tiha, neugasiva svetlost dobrote i vere koja je projavila rođenje svakog od nas.

 

Svako mesto je mračno dok je svetlost ne prigrli. I dan do svetlosti dođe kroz tamu noći. A svetlost je sveprisutna, samo je treba pustiti da razlije svoju večnost, da eksplodira u nama. Od nje je sve počelo i u nju se kroz tamu života često čovek i neizbežno, možda i nepravedno vraća. Svetlost, koja u svakom trenutku svog bljeska obajsa upravo ono što se u datom trenutku sa nama zbiva, ono što jesmo. Od prizora nekad zaziremo, ali to nikako ne umanjuje njenu suštinu. Ona je nepomična, neopoziva i realna.

Čovek često kao da je ništa nego nit koja vezuje svoje ponore i visine. On ipak uspeva da manevriše u tom prostoru bez obzira na prilike kojima je duh izložen. Od onoga sebe koji spava do onoga uvek budnog. Od Vitlejemske pećine do Golgote. Od sebe radi sebe do sebe radi drugih. Od želje da nekad odgrize komad srca drugome da bi zacelio svoje do srca u svojim rukama. Od ravnodušnosti do zanesenosti. Kažem, čovek kao da nije ništa drugo ali jeste. O koliko je samo tragova na njemu. Koliko je aluvijalnih ravni nastalo pored reke života poljima njegove duše, koliko je samo žrtava rata u našim glavama, koliko je samo ranjenih i preživelih misli. Koliko je svega i svih u jednom čoveku. Koliko je čovek samo sebi sve što je bio, što jeste i što će postati. Uspomena na nekog i život sada i ovde nekom. Koliko samo svega stane u malo, krhko biće, koliko neprospavanog i malaksalog u njemu. Koliko je svetova samo u lobanji ljudskoj. Koliko je čovek samo ništavan kad odustaje i koliko je punoće u njemu kad veruje. Uvek je prilika da sve ovo vidimo u drugima, prigrlimo i pridržimo jedni druge, pružimo ruku i povedemo one koje volimo tromeđi spokoja, razumevanja i ljubavi. Uvek nam je ostalo još toliko da budemo srećni sebi i korisni drugima. Bez straha, koracima u ljubav koja će nas učiniti dalekim stanju u kom nam je lakše da prihvatimo sebe poraženog, nego razumemo i privolimo – gurajući krvavim rukama šiblje prepreka, često tešku i isrcpljujuću pobedu. I to svakako nije stvar inteligencije, već čula i osećaja. Ne vodi svetlosti čoveka pamet, već čula i vera.

Ma ko god i kakvi god da smo danas, obradujmo se uvek neugasivoj svetlosti Vitlejema u nama. I šta god ta svetlost obasjala kad joj priđemo- ruševine života ili veličanstveno utvrđenje, ništa nas tako ogrejati ne može kao svetlost delotvorne dobrote, suštine i ljubavi. Nigde kao pod tom svetlošću ne možemo sagledati svoje puteve jer ta svetlost, to smo mi. Oprostite, ne zamerite i zavolite! Pozdravljam vas najradosnijim pozdravom u istoriji civilizacije – Mir Božiji, Hristos se rodi!

 

22 Comments on “U početku beše svetlost”

  1. Mir Božji, vaistinu se rodi!
    Tekst – apsolutna predivnost.
    Blago nama što imamo vas Nikola koji pišete olovkom vere i duhovnosti, što nam time blažite i zaceljujute duše naše okrnjene palim svetom i neverovanjima današnjice.
    Zaista se rodi!

  2. Jedan od retkih blogova koji zavređuje pažnju i oduševljenje!
    Čitko, prosto, jednostavno! Vi imate poseban dar Nikola.
    Mir Božiji! Vaistinu se rodi!

  3. Nikola, ima toliko, što pesnik reče, neprevodivih dubina u tebi da svaki put izronim nešto o čemu kasnije dugo promišljam. Hvala ti i na ovom postu. Teškom, ali baš zato posebno vrednom.

    Mir Božji. Hristos se rodi.

          1. 🙂 Ja sam starija od tebe i uvek se setim one soc-realističke pionirske: Fruška gora, majka partizana, Fruška gora slavom ovenčana, Fruška gora ponos Vojvođana 😉

  4. Mir Boziji! Vaistinu se rodi!
    Dragi Nikola, tekst je vise nego predivan. Pravo zadovoljstvo je tebe “citati”.
    Zelim ti srecan i Bogom blagosloven Badnji dan. Da ovaj praznik, i Bozic sutra, proslavis u duhovnoj radosti, miru, sreci, blagostanju i veselju sa svojim bliznjima. :-*

  5. Kažu da uvek imam reči za puno tog, ne za sve, taman posla. Zna se ko ima reč za sve. Međutim, dešava se da me neki redovi, poput ovih, ostave apsolutno bez reči, jer su suvišne. Ti si sve rekao ovim redovima. Bravurozno i životno, a godine mlade.
    Mir s tobom i u tebi Nikola!
    Blagoslovljeno nek ti je ovo Badnje veče i sutrašnji Božić uz reči:
    Mir Božji, Hristos se rodi!

  6. Opet ste nadmasili sebe pisanjem, definitivno su reci na vasoj strani. Ovde covek moze da se zamisli nad svakom recenicom, moje iskreno postovanje..
    Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

  7. Vaistinu se rodi! Ovako topao tekst iako na prvi pogled ne izgleda baš tako odavno nisam pročitala. Interesatno mi je kako si opisao Vitlejemsku pećinu tj. svetlost i uporedio je sa nama. Divno, predivno!!! Inače ja pratim tvoj blog od kad sam ga prvi put posetila a to je bio tekst svako ima nekog koga više neće i impresionira me kako udaraš u srž. Nastavi samo tako da pišeš jer imam šta da čitamo. Pozdrav i s nestrpljenjem očekujem sledeći tekst

    Sanja

  8. „Драги сапутници, не постоји тама.

    Постоји само разлика у градацији Светлости коју свако од нас прима

    онолико колико је може разумети и понети.“

    Mikhail Naimy, „Књига Мирдадова-Светионик и Лука“

Ostavi komentar