Neke ljude nađeš, neke reči nikad

„ U početku beše reč, i reč beše u Boga i Bog beše reč. Sve je kroz nju postalo i bez nje ništa nije postalo što je postalo ” – stoji u Bibliji. I zbilja, kad malo bolje razmislim, sve postaje od reči. Svaki naš odnos podignut je na temeljima žive reči. Svaka tuga i radost za svoj arhetip ima reč. Prva reč majke detetu, deteta majci. Reči kojima kao deca objašnjavamo svoje svetove drugarima iz kraja. Reči koje zacele i one druge od kojih zaziremo. Reči kojima opisujemo stvarnost, reči koje ćutimo maštajući, puštajući ih kao zmajeve visinama uobrazilje. One koje smo vrisnuli pokazujući zube sreće i one koje smo prećutali plašeći se da ne raskrvare vilicu. Reči utehe i prezira. Reč kojom gradiš i reč kojom sve srušiš i oplakuješ razoreno. I kada ćuti, čovek zapravo ne ćuti sasvim, već samo osluškuje buku tišine neizgovorenog. Reči kojima pristajemo i reči kojima odustajemo. Međutim, kao u pesmi Galije, nikako da sve ove godine pronađem ,, reč koja rešava,, Postoji li uopšte takva reč? Reč koja se ne podrazumeva, već rešava….

Šta uopšte reći nekome ko te ostavlja? Nemoj? Hvala? Idi? Ne… u takvim situacijama samo bih mrmljao kako bih zaboravio na sebe. Ako bih se upustio u vrtlog ružnih reči to svakako ne bi bilo ono što osećam. Ako bih digao glavu i mirno, vojnički salutirao kraju to svakako ne bi bilo ono što mislim. Zato bih samo mumlao suvislo, stvarajući pejzaže u kojima bih se prividno osetio bolje. Pejzaže bez gravitacije, apstraktnih sentimentalnosti u kojima bih sa pristojne udaljenosti lebdeo iznad onoga što se dešava bez mogućnosti da se sudarimo. Šta uopšte reći kada mi kažeš da ti nedostaje Beograd? Da sam razvukao sablasne tišine tvog odsustva od Slavije do Kalemegdana, od sreće do giljotine i da sa duhovima tvog bekstva gledam u Dunav? Ne. Šta uopšte reći kada me pitaš kad ću se vratiti? Ja, koji svako sada ispiram pod česmom večnog. Ja koji uvek zaboravim kuda odlazim i kome se vraćam, uspavljujući se u daljinama mestima sa kojih sam otišao, u kojima nikada nema ljudi. Ja koji sam uvek odlazio da bih sebe oslobodio, sa iscrpljujućim zanosima i beskorisnim suštinama umesto kofera. Ne.

Šta uopšte reći kada me pitaš šta želim od tebe? Da ti kažem upadni mi u dušu kroz nos, polupaj sve i pokradi. I beži. Da te nikada ne stignem, jer ako te stignem i zavolim zlikovca i prestupnika u tebi voleću te večno!? Pobogu, ne. Da ti napišem sonet? Ne. Šta uopšte reći kad me pitaš o ljubomori? Da ti kažem da su moje ljubomore divlje, brutalne, puštene sa lanca i Urala, slovenske? Ne. Šta uopšte reći kada me na pedalj od sebe pitaš gde sam? Da ti kažem da sam na visinama Olimpa ili da sam nag naslonjen na stubove Akropolisa? Da ti kažem da sam od buke i žamora ljudi utekao vetru Atosa na čijem vrhu čučim, gledajući preko mora u Carigrad? Ne. I kada me pitaš kako sam, da ti kažem, nebitan sam i osećaj je fantastičan? Ne. Šta uopšte reći kada me o mojim besovima pitaš? Da ti govorim o njima kao afketima haosa, filozofiji panike, religiji nemogućnosti? Ne. I kada me pitaš zašto ostavljam one prave, da ti kažem da sa balkona pogrešnih ljudi pucaju neverovatni pogledi? Ne. I kad me pitaš zašto ne volim utorak da ti kažem da je utorak prekid programa. Ničiji dan. Bezličan. Dan kad uđem u trolu da bih se provozao samo, bez želje da ikuda stignem. Ne. I kad me pitaš zašto sam ti rekao ,, čekaj ,, – da ti kažem da mi je potrebno vreme da izmislim svet, jer ne možeš u ovaj prazan tek tako da se useliš… Ne. I kad me pitaš da li sam normalan, da ti kažem da mi to nikada i nije bio cilj..Ne. I kad me pitaš kakvo su vreme javili sutra, da ti kažem sneg povremeno – ti nikad… Ne.

Uvek mi nedostaje ta reč kojoj ne znam sastav, ni koren, ni poreklo. Da li je ikad izgovorena ili zaćutkana? Znam da postoji. Reč, kao krevet do zida da nemaš kuda od mene. Reč kao zagrljaj prolaznika u Knezu koji se nisu videli ,, 100 godina ”. Reč koja ti raskrvari usnu, a ne srce. Besmrtna reč koja diše. Baš ta jedna, u pljusku reči koje padaju na um. I drum. Reči kojih me mrzi da se setim i reči jutrom, koje me ne zanimaju zbog toplog dodira šoljice kafe, kao kakva nežnost koja ti celog života izmiče. Vreme nestašice reči i malarije duha, pred kojim smo goli i bespomoćni kao u nekakvom ambisu ljudskih stanja.

Sunce eksplodira i zađe. Isto je i sa čovekom. Zađe tako čovek posle nekog svog vrhunca, čekajući novo, plavo, bez fleka nebo na kom će eksplodirati naše uvek iste reči nad horizontima novih ljudi.
I tako, nađe čovek novo nebo. I sazvežđa. I ljude.
A neke reči – nikad.

 

25 Comments on “Neke ljude nađeš, neke reči nikad”

  1. „Ako bih se upustio u vrtlog ružnih reči to svakako ne bi bilo ono što osećam. Ako bih digao glavu i mirno, vojnički salutirao kraju to svakako ne bi bilo ono što mislim“ ovo do sada sebi nikad nisam znala da objasnim, pa ni da definišem ovako a istina je. Hvala.

  2. ….da sa balkona pogresnih ljudi pucaju pravi pogledi….Nikola ovo je toliko snazno, mocno, istinito. Ko razume, shvatio je!

  3. Ti imas vrlo poseban dar i toga si svestan. Sad meni fale reci da opisem kako ti pises. Bacila sam pogled na tvoje tekstove i bez lazne skromosti tvoj blog je otkrice 2016 ne znam kako te nisam ranije pronasla. Srecni praznici i jedva cekam nove tekstove.

  4. Daaaa. Neke se reči ne pronađu nikad. Ipak, njih vrlo uspešno, ponekad, zameni ćutanje. Evo, u nedostatku pravih reči, ja ću se ponoviti, odličan post!

  5. Skinuo sam nedavno arhivu mojih starih tvitova. Svaki tvit je bio slika i prilika mog stanja u jednom momentu. Kako mi ljudi uvek pišu, podsećajući me na moje tvitove i Tviter, onaj pre uopšte, eto rešio sam da neki od njih budu naslovi za moje tekstove… Drago mi je da ti se sviđa Jelo 🙂

Ostavi komentar