Ništa ne prođe, samo se ućuti

 

Ništa ne inspiriše kao svest o prolaznosti života. Svest o konačnom svršetku nama poznatog oblika od krvi, kostiju i mesa, svega što jesmo, volimo i živimo najsnažniji je duhovni stimulans odvajkada. U čuvenu latinsku izreku memento mori ( seti se svoje smrti ) čini mi se da ja stala sva ljudska istina – prosta, egzaktna, sveopšta. Kako je čovek biće razumno, slobodne volje, tumačenje ove izreke vrlo često i sasvim logično predmet je ličnih poimanja, što za vrhunac ima pronalaženje sopstvene suštine u istoj. Međutim, na kraju vrhunca svakog čoveka, pored ličnih istina koje se često razlikuju od tuđih, jer svako ima pravo na svoju, dolazimo na prag jedne koja nas sve izjednačava, bez prava na apelaciju i manevar– smrt.

Da li je smrt vrhunac bića, konačna sloboda, potpuno odsustvo bola i patnje, bezobrazluk prirode ili slomljena rebra životu ne znam. Kada su Sokrata osudili na smrt, zbog političkog i kulturnog pada Atine on je rekao ,, Ali već je vreme da odlazim – ja u smrt, a vi u život, a ko od nas ide boljem to niko ne zna osim Boga,, neka na tome i ostane. Nasuprot pomenute latinske izreke, čija se suština samo na prvi pogled vezuje za smrt, mnogo dublje ipak za život, stoji i ona iz Biblije neka ti bude po veri. Zaista, ništa bolje od ovoga ne definiše odnos čoveka prema životu, pa i smrti. Čovek je ono u šta veruje, za života i posle. Ako veruje u sebe posle sebe.

Dakle, postoje ljudi kojima ako biste rekli da im je ostao još samo jedan dan života, samo bi vam odmahnuvši rukom promrmljali ,, Dobro, šta da se radi,, Postoje i oni koji nikada ne bi napustili konformističku udobnost svojih sigurnih ali vrlo nesuvislih, apsurdnih zona postojanja. Postoje oni dignute glave, puni praznih sebe. Oni su moje večne muze. Treba imati hrabrosti pa prošetati pse svojih ništavnosti korzom kao kakvog plemenitog lipicanera. Postoje oni koji mrze sve od jutra, dane u nedelji, ponedeljak posebno, kojima kad biste rekli da su se njihovi roditelji kresnuli samo dan ranije oni ne bi bili tu gde jesu, ne bi se ni potrudili da potraže lepotu svog postojanja, već bi nastavili tumaranje memljivim prostorom u kom se zacarilo nezadovoljstvo, rutina, bes i dosada. Postoje oni, vrlo dominantni kojima su drugi krivi za sve. Oni su vrlo glasni, bučni, alavi i traljavi. Deluju poput sekte. Svaki uspeh za njih je pretnja na koju reže, nekontrolisano besnilo pred kojim su nemoćni. Međutim, u najezdi floskula negativaca, koji se hrane krvlju svega onoga što bi želeli da budu a nikad nisu, pre svega zbog činjenice da nikada nisu ni pokušali, bez ikakve moći samokontrole i želje za promenom, posebno izdvajam sledeće.

Ćuti, sve prođe…

Neću da ćutim. Ništa bre ne prođe, samo se ućuti, malaksa i zaspe. Izvuče svoje očnjake iz mesa čoveka i bol utihne, ali živi u nama doveka. Mudar je onaj koji uhvati glavu zla koje ga je snašlo, umiri i otrgne od sebe. Mišljena sam da sve svaku nesreću čoveka u životu pre svega treba osvestiti, dobro o njoj razmisliti, na kraju prigrliti i oprostiti ma koliko se konačnom činila i strašna bila, nikako ućutati se pred njom i čekati njen kraj. Ušuškavanje, u ovom slučaju u nerealne prirodne procese, nikad vas neće dovesti na prag uzroka, samim tim i posledica. Čekanje u ovom slučaju takođe, pretnja je infekcije života koja se teško leči. Sve što živi na ovom svetu neki ožiljak ima, rekao je Jesenjin. I to je tako. Sve što mi se desilo, ružno i lepo, deo je jedinstvene postavke u muzeju moje glave. Sve o čega sam zapeo na svom putu, padajući na strašna dna i pustoš života, eskponat je kom i danas priđem, obrišem prašinu sa hrapavih obrisa i zamislim se nad njim. Nebrojivi su tek načini reakcije čoveka na zla drugih. Postoji i ona ko tebe kamenom – ti njega hlebom, međutim ja sam svaki kamen koji je bačen na mene sakupljao, zidajući njime zid oko tvrđave svog postojanja kom vetrovi iz usta bivših ljudi danas ne mogu ništa. Hleb sam jeo. Kažem vam, nema snažnijeg zaklona čoveku od njegovih suština. Mislim, život može da vam podmetne nogu. Naše je da ustanemo, ružno preživimo, a lepo živimo. Čoveka ne diže fizička snaga već njegov duh. Ništa nam ne može biti lekcija i putokaz kao lične tragedije. Drugi su se možda i našli u sličnim situacijama, ali u možda čak istoj situaciji nikada nisu isti ljudi. Svako je kosmos za sebe. Nikada nećete savladati nesreće ako im ne priđete dovoljno blizu.

Lako je tebi

Kako da ne. Ovde se ne radi o tome da je nekima lako, već da je drugima lakše da je ovima lako kako bi opravdali svoje uvek niotkuda vaskrslo ,, ja to ne mogu,, Ovim ljudima ova floskula jednostavno je stastavni deo limbičkog sistema, jedini ispravan mehanizam po kom funkcionišu, lična istina otporna na svaki racionalan argument. Vaš uspeh će uvek za njih biti posledica rodbinskih veza, uticajnih ljudi, stričeva političara. Ako se ipak ne radi o ovim uticajima lakoće, njihov mozak brže bolje uobraziće nešto poput rođenja pod srećnom zvezdom, sudbinom, magijom ili ste jednostavno mason. Ukoliko im na kraju predstavite živopisne slike ličnih stradanja do svojih ciljeva, sačekaće vas opet sa ,, pa ti možeš tako, lako je tebi,, jer kao što rekoh imuni su na svaku priču o čudima volje. Podrška ih ne zanima, ali uživaju u korovu mutnih močvara besmislenih saosećanja. Svaki pokušaj da ih tregnete i izvedete pod plavetnilo neba istog za sve najčeše je uzaludan jer, lako je tebi. Papučari straha.

Vidite, neki ljudi su idealni za odustati od njih. Na kraju, svako ko se uprkos svesti o konačnom svršetku krije pod strehom svojih izgovora huli na život. Ima li lepših i živopisnijih pejzaža od čovekove duše. Treba na trenutak stati, zagledati se u lične reljefe života, jer svaka je brazda, proplanak pa i kanjoni nesreća deo jedinstvene prirode čoveka. Rođenje i život nisu nikakav neauravnotežen čin, eksces i nezgoda, već šansa, da živimo jebote sve što zaživi u nama. Odluka, ne floskula, izgovori i morfološke postavke u kojima niko ne vidi smisao do onih koji ih se drže.

Ko sam ja sebi i kuda sam poveo sebe. Jesam li ja sebi ono što drugi očekuju, žele da jesam ili sam sebi ono što izbija iz mene. Živim li svoje ili životarim tuđe… I tako. Pred ogledalom ili uz kafu. Zdravo je. Jer na posletku ništa nije večno. Osim možda onih koje smo krvnički voleli. Oni uvek nađu način da prežive svaki kraj, početak i potop u našim glavama. Nekim čudom, kažem.

 

24 Comments on “Ništa ne prođe, samo se ućuti”

  1. Istinski filozofski tekst ☺👏✔
    “Puni praznih sebe..ko smo i kuda smo to poveli sebe..sa sve jedinstvenom postavkom u muzejima naših glava..” skoro pa Aristotelovski..sjajno zaista..

  2. Međutim, na kraju vrhunca svakog čoveka, pored ličnih istina koje se često razlikuju od tuđih, jer svako ima pravo na svoju, dolazimo na prag jedne koja nas sve izjednačava, bez prava na apelaciju i manevar– smrt.. BRAVO ČOVEK!

  3. “Postoji i ona ko tebe kamenom – ti njega hlebom, međutim ja sam svaki kamen koji je bačen na mene sakupljao, zidajući njime zid oko tvrđave svog postojanja kom vetrovi iz usta bivših ljudi danas ne mogu ništa”. Kidaš, Nikoleto, kažem ja, kidaš… 🙂

  4. Panta rei, naučih mnogo davno, spoznah kroz život, a ovima, Lako je tebi, uvek kažem samo; Hvala Bogu da mogu. Objašnjenja dajem po upitu 😉
    Lepo rekoh, evo sad već, davno, divno je znati da neko mlad telom ima “star”, iskusan duh. Slikovito poređenje Nikola, ne zameri.
    Jer, ja kad dođem ovde, prvo pomislim; Čime će me sad oduševiti?
    Tako i bude. Možda je i do moje vere u mlade to, oduševljenje, no ipak u pitanju je tvoj talenat pisanja i bogatstvo reči i majstorstvo slaganja istih i….
    Eto, od mene toliko, za sad 😉

  5. Nikoleto, covece.

    Kod tebe ne znam koju bih pre recenicu izdvojila kao prejak citat. S ljubavlju i ogromnim talentom sklapas recenice i na kraju nas motivises da proniknemo u najdublje delove sebe.

    A kad smo kod citata, ovaj put su pobediel recenice:

    Čovek je ono u šta veruje, za života i posle.
    Čoveka ne diže fizička snaga već njegov duh.

    Veliki pozdrav iz Novog Sada

Ostavi komentar