Sunčano i toplo za ovo doba godine

 

Nikada nisam voleo decembar bez da sam ga mrzeo – baš kao ni Balašević januar, zimske vragove, tragove i ostale rime. Decembar mi uvek podmetne neke beskorisne nostalgije i čajeve, izbriše sunce sa prozora. Decembar u Beogradu je nepodnošljiv, mučan, užasan. Ljudi ne govore, već galame, ne koračaju već trče i guraju se, urlatori i ometači na sve strane. Automati sa istom govornom porukom. Slave u decembru posebno ne podnosim, ne zato što sam ateista već naprotiv. Te haotične cirkuse plemenskog karaktera koji započinju otresanjem tone snega u hodniku moje kuće, beskonačno cmakanje promrzlih obraza rođaka stvorenim i gurnutim u moj kosmos odjednom, niotkuda, odvratne torte prepune margarina i oraha kojih se gadim u rukama žena sa crvenim karminom na zubima i frizurama koje se presijavaju i smrde na lak za kosu, mrve na podu i jednim glasnim,, Kad ćeš se oženiti,, odmah nakon tihog očenaša – svake godine, u isto vreme, sa iste stolice, iz istih usta porodičnih dušebrižnika očekujući odgovor izrečen tonom obećanja – ne podnosim.

Posebno mi je potom nejasna, neshvatljiva i bolna decembarska euforija oko dočeka Nove godine. Tada, pored Jehovinih svedoka sa knjigama pod miškom i pitanjem ,, Želite li da vas Bog pozove u večno kraljevstvo, sapliću vas i sledbenici sekte Nova Godina kuca na vratima pitanjem – Gde ćeš za Novu? Kolektivna ridanja po buticima u cilju bajkovitog izgleda u najluđoj noći, da bi samo nakon par sati osvanuli polumrtvi, sa komadima neke lešine u zubima, raspojasani i smrdljivi od znoja, sa čačkalicom u ustima, daha iz kog vrišti alkohol kao najava za prizor svršetka svake plemenske proslave u Srbiji – On, sa otkopčanim dugmetom na stomačnom delu košulje, obešen o kumove, urlajući Bajaginu ,, Moji su drugovi ,, ( koju bih Ustavom zabranio ) i ona, raščupana, iscrpljena, slomljena paćenica sa setnim pogledom u beskraj, sablasne gestikulacije, pevušeći ,, Izađi iz moje čaše,, Ne, ne podnosim.

Međutim,

Svaki decembar me podseti posebno na strogo čuvan mir iz detinjstva. Taj mir, veličanstvenog oblika, čiji se proplanci uzdižu visoko nad ravnicom beskorisnih sećanja, trivijalnosti i iscrpljujućih, zamornih slika svega onoga što nikada nisam držao važnim i bitnim u decembru me eto uvek privuče sebi. Često sam inače, zamišljajući duh čoveka, svoj pre svega, verovao da duboko unutar svakog od nas postoji jedan vrh, vidikovac sa kog se pruža najlepši pogled na sve ono što jesmo, pogled na staze koje smo prepešačili i one kojima tek treba da krenemo, jedan pogled u beskonačno. Ja sam bar sebi proplanak, visine sa kojih ponekad i padnem ali zato mi pobogu nijedan Ja nije stran. To masivno uzvišenje nastalo je na plodnoj zemlji dečije mašte, snažno i nepomično ostaje tu za života. Taj decembarski spokoj vezan je za jednu peć. U staroj porodičnoj kući, pre skoro 30 godina imali smo kreku. Noću bih gledao kako užarene senke plešu po zidovima sobe dopirući kroz stakla na prednjem delu. Taj prizor me je uspavljivao i budio. Bilo je to moje lično pozorište, prirodnih rekvizita, uvek uzvudljivo i neponovljivo. Uz zvuke drveta koje puckata u peći, plamen, miris pečenih jabuka i kompota od šljiva, nastajali su moji svetovi, puni zadihanosti, letova sa kišobranom i galopa jednoroga. A snegovi… o kakvi su to tek snegovi bili. Razvučeni od novembra do marta, beli kao ždralovi, beskrajni kao ravnica Vojvodine. Taj decembar iz mog detinjstva prepun kariranih košulja, čije kragne sam uvek vraćao na mesto kada bi ih majka izvlačila napolje, preko kragne džempera. Deda je uvek nosio košulje i fine, uvek sivkaste sakoe. Sve pod konac. Deda je bio moj heroj. 90 posto mog garederobera danas su košulje i sakoi.

Kada sam nekoliko decenija nakon toga, masivan od života postao pretežak za nemoćna leđa jednoroga, uzjahao sam svoj sebičluk i kofere pa sam se tako pre par godina suprostavio opštem haosu i neizdrživom bunilu odlukom da praznike provedem u pustinji Egipta o kom ću pisati u nekom od narednih postova. Jednom me je taj zid između mene i sveta odveo do Bosfora. Decembar u Istanbulu punom ljudi u Istikal ulici, mirisa pečenog kestenja na ulazu u metro, suvih smokava i mandarina, prijatelja iz Irana. O jednom decembru u Atini punoj ptica, na zidinama Akropolisa da i ne govorim. Svaki put tada, osećao sam snažno da ću se pomiriti sa decembrom. Na trenutke to mi se činilo neminovnim.

I sa ljudima je isto. Voliš i mrziš u njima u isto vreme sve ono što ih čini takvim kakvi jesu. Možda je, ili pak sasvim sigurno ono što u njima volimo nastalo kao balans onome što mrzimo u njima. Da nema jednog, ne bi bilo ni drugog, jer kako bi onda bili svesni te ljubavi. Kad smo kod ljubavi, ja mogu sa svakom budalom da budem srećan. Nesrećan i ne baš. Tu već biram.

Eto, tako decembar i ja.

– Kako si Nikola?
– Evo… sunčano i toplo za ovo doba godine.

 

25 Comments on “Sunčano i toplo za ovo doba godine”

  1. A okicen Bg, pa Kalis pod snegom, pa Dorcol to sve kao ne volis, ko moze takav Beograd da ne voli coveceee. BEOGRAD SE VOLI UVEK bez obzira na godisnje doba

  2. Ja sam bar sebi proplanak, visine sa kojih ponekad i padnem ali zato mi pobogu nijedan Ja nije stran – ovo je nesto najlepše sto sam ikada pročitala. Odličan tekst stari

  3. Jednom, kad iza sebe ostaviš još puno godina, ovaj decembar koji sad “mrziš” grejaće te kao i plamičci na staklu Kreka Veso peći 😉 Na tebi je da onda sa te distance napišes priču o tim decembrima 😉 I samo piši!

  4. Da li ćeš se naljutiti ukoliko iznesem, pored pohvala i primedbu?
    Drugi deo teksta, u kome opisuješ detinjstvo je divan. Takođe bih rado pročitala i o dočeku NG u Atini i Istanbulu.
    Ali..znam da sada ljudi prave vašare od krsnih slava, međutim..ti ne poštuješ svoju krsnu slavu. Ukoliko si vernik znaš da je Svetitelj koji se slavi kao krsna slava čuvar porodice i kuće.
    Toliko negativnih emocija u vezi slave…uh..i novogodišnja euforija te nervira…Taj deo mi se nije dopao.
    Nadam se da se ne ljutiš, samo sam potpuno iskrena i ne znam da lažem.
    Da, dopada mi se dizajn tvog bloga, koja je to tema na WP?
    Pozdrav i sve najbolje 🙂

    1. Kritike su uvek dobrodošle Rado, ako uzmemo u obzir da one najčešće, ako nisu zlonamerne vode konstruktivnom razgovoru. Dozvolite mi da objasnim čemu toliko loših emocija kada su proslave slava u pitanju. Prosečan vernik, najčešće je samoobrazovan na raznim jutjub kanalima nekakvih propovednika sumnjivog intelektualnog i duhovnog kapaciteta i uz štiva koja su često vrlo kompleksna.. Crkva danas na žalost nema vremena da aktivno učestvuje u duhovnoj izgradnji, koju smatram izuzetno važnom za svakog pojedinca. Svetitelj, svojim načinom života koji je daleko od svake današnje proslave čiji smo svedoci, svakako nije neko koga bismo proslavljali na način koji je opšte prihvaćen.

      Pravoslavlje, u ovom slučaju jeste skromnost, molitva, tropar svetitelju a ne prežderavanja, turbofolk hitovi, i polupijani gosti. Treba pre svega da budemo svesni snažnog uticaja paganskih običaja, o kojima je divni Patrijarh Pavle često govorio. Onih vezanih za smrt posebno. Crkva o njima otvoreno treba da progovori i spase ljude, ako ništa drugo sramote.

      Bio bih mnogo srećniji, da u kućama slavljenika vidim dostojanstvo pravoslavlnog hrišćanina, koji poznaje žitije onog kog slavi, čiji je život neprestana uzdanica i uzor ka krajnjem cilju, spasenju i večnom životu. O slavama, ovakvim kakve i sam kritikujem, vešto je pisao i episkop Hrizostom. Jedino što bih sebi zamerio jeste to što se konstatno sablažnjavam nad onima koji sebe definišu vernicima, a o katehezi, veri, religiji nemaju osnovna znanja. Za takav raspušten duh kriva je Crkva i sveštenstvo koje vidno ima prečeg posla. Na kraju, verujem da je svetiteljima danas pre neugodno zbog načina na koji ga dobra većina proslavlja. Što se NG tiče, prosto nisam ljubitelj gužve i buke. Svakako da ima svoje čari, ali za mene lično čari su u tišini i dostojanstvu.

      Hvala vam na komentaru draga Rado, čitamo se!

      1. Isto razmišljamo kada su krsne slave u pitanju. Ja nisam novokomponovani vernik..počela sam, i sticajem okolnosti nisam završila Bogoslovski fakultet SPC. Znam da su krsna slava žito, sveća, vino..i ono što domaćin slave može da priušti sebi i svojim najbližima. Ali, danas se ta slava pretvorila u vašar…zovu se novi gosti, peva se, sprema se hrana u enormnim količinama a neki čaj poručuju ketering!
        To sve nije u duhu pravoslavlja.
        Gužve na ulici i mene nerviraju, ali ćutim. 🙂 Pozdrav i sve najbolje

      1. Gledaj to sa vedrije strane, da li si IN ili OUT. Sad i nisu IN brakovi, sve je više ljubitelja volimo se i bez papira 🙂

Ostavi komentar