Sremski Karlovci, izmedju neba i Dunava

 

Ne zato što sam skoro četiri godine svog života proveo u Karlovcima. Ne zato što sam krvnički zavoleo karlovačke platane, proplanke, strme ulice, Dudaru, Zorine kolače ili bajkovitu obalu koju Dunav zapljuskuje. Ne zato što sam sate  proveo gledajući sa Magarčevog brega zvonike Nikolajevske, Vavedenjske, Katoličke crkve… Ne zato što sam toliko misli puštao visoko iznad Dvorske baste, toliko čežnji čeznuo uz čaj na Stražilovu, ne zbog Branka Radičevića, Karlovačke gimnazije, Bogoslovije, ljudi koji su kasnije obeležili deo mog života. Ne zbog jutrenja i snegova, svetosavskih balova, nota, ptica. Ne, ovaj post pišem zbog beskrajne ljubavi i tuge koju bih osetio svaki put kad bih došao u Sremske Karlovce. Moje Karlovce, značajan deo baze mog postojanja.

Pre tačno 16 godine sa roditeljima, došao sam u Sremske Karlovce kako bih polagao prijemni ispit. O Karlovcima sam do tada čitao. Znao sam da su Karlovci stožer duhovnosti mog naroda, da su u Karlovce i kroz Karlovce prošla najveća imena književnosti i nauke.  Gutao bih stihove Branka Radičevića, gubio se u redovima knjige  Život i priključenije. Znao sam da je biti ,, Karlovački djak ,, neka vrsta titule. U to vreme, posebni su dolazili na školovanje u tada srpski Oksford. Kasnije, kao i sve i ova činjenica je izgubila je kredibilitet. Dakle, u Sremske Karlovce sam došao na prijemni ispit. U samom startu bio sam u prednosti na ostale kandidate jer sam znao dobro čuvanu tajnu.

Negde sam nekad pročitao da svako ko se napije vode iz česme Četiri lava u Karlovce se vraća. Istinu na volju, kasnije sam saznao da je to zapravo legenda koju će vam brže bolje svako ispričati. Niti ljudi veruju da je do vode. Ko ne veruje, neće ni imati. A čoveku je po veri. I mašti. I detetu u sebi . Čoveku je po mislima i osećanjima. Retko  više od toga. Čovek je sebi ono što tiho želi, ono za šta se moli,  što prećutkuje i ono što nekad vrisne iz njega. Čovek je sebi put, do svršetka sveta.. svog i vascelog. Jer ko veruje – daje mu se. Ja sam živ primer toga.  U nekom od narednih postova podeliću sa vama kako da konkretizujete i opipljivim učinite ono što zaista želite . Elem, kao što spomenuh znao sam da ako se napijem vode iz stare fontane, ja ću ostati u Karlovcima, dakle položiću prijemni. Tako je i bilo. U Sremskim Karlovcima tihuju četiri godine mog života.

Sremski Karlovci udaljeni su od Beograda oko 57km, od Novog sada oko 5km. od Rume oko 25km. Grad leži na padinama Fruške gore, sremske lepotice u koju se još davno zaljubio i sam Marko Aurelije,  pitome planinske lepotice poznate takođe po velikom broju pravoslavnih manastira. Sremski Karlovci su pre svega mirna varoš, u kojoj je sve lako uočljivo, bili to zvukovi, slike, boje, fasade. Centar raznih zbivanja, kao i glavna arterija gradskog života svakako jeste Trg Branka Radičevića. Sam trg okružen je impresivnim građevinama, arhitekturom koja će vas ostaviti bez daha. Karlovačka bogoslovija, gimnazija, Patrijaršijski dvor, Magistrat, česma Četiri lava, Saborna crkva, Rimokatolička crkva, hotel, knjžara, poslastičarnice ali i najstarija apoteka u Vojvodini. Kao omaž baroku ponosno stoji sedište episkopa sremskog iz 1894. godine.

 

Svakako jedan od simbola Karlovaca, pored bogoslovije jeste i zgrada Karlovačke gimnazije, najstarije srpske gimnazije osnovane 1791. godine po projektu arhitekte iz Mađarske. U dvorištu se nalazi bista Branka Radičevića. Svakako najinteresantnija stvar vezana za gimnaziju jeste biblioteka sa preko 18.000 knjiga. Ukoliko vam vreme dozvoli toplo vam preporučujem da obiđete i Lion, Muzej, Dvorsku baštu i Dunav. Napominjem, da je pre par godina svečano otvoren i  vidikovac na Magarčevom bregu sa kog puca fantastičan pogled na panoramu Karlovaca sve do Kovilja, tj. Bačku a za koji sam se i sam odlučio ovoga puta pre kafe na trgu. Na vidikovcu se nalazi krst kao i spomenik Dušku Trifunoviću, koji se u Karlovcima obreo nakon dolaska iz Bosne. Na nekoliko kilometara od Karlovaca nalazi se Stražilovo, na kom počivaju kosti Branka Radičevića. Podno Stražilova, nalazi se i autentičan etno restoran u kom možete predahnuti uz dobro karlovačko vino, a na samo par metara od restorana i spomenik Branka Radičevića, zamišljenog sa lirom u ruci kao da sluti neke nove stihove. Nikako ne propustite da obiđete i Kapelu mira, poznatu po prvom panel stolu u istoriji.

Ja nikada i nisam otišao iz Karlovaca. Moj duh je tamo. Među krošnjama lipa, katkad lutajući strmim  ulicama, od Dvorske bašte do Dunava, mog večnog saveznika, mog Sančo Panse. A kad zagrme zvona Nikolajevske crkve, ja bih čuo tihi glas koji uznosi Radičevićeve stihove pravo u nebo kao kakvu liturgiju – Oj Karlovci, lepo l’ žive’ tude…

Eto, ukoliko vam ponestane ideja o tome kako i gde provesti vikend ili popiti kafu, od srca vam preporučujem Sremske Karlovce. Ja sam često tamo, možda se nekad i sretnemo.

 

29 Comments on “Sremski Karlovci, izmedju neba i Dunava”

  1. Nikolaaa a Karlovacka berba grozdja poznatija kao Grozdjenbal kad su svi lepo raspolozeni i nasmejani i rumeni od karlovackog vina 🙂 Ja sam bila kad su nastupale Neverne Bebe i to je bio jedan od najboljih provoda ikada. Guzva i radost svuda okolo i vinarije se obavezno moraju obici jer je najbolje vino u Srbiji iz Sremskih karlovaca P.S Koliko pisem o vinu pomislice neko da sam alkoholicarka 🙂

  2. Odlicno napisano, sjecam se Sremskih Karlovaca koje smo posjetili na kraju osnovne skole- ekskurzija, i te fontane i legende 🙂 A sad jedva cekam neki novi tekst zbog onog “A svakom je po veri. Ko ne veruje, neće ni imati. Ja sam živ primer toga. U nekom od narednih postova podeliću sa vama kako da konkretizujete i opipljivim učinite ono što zaista želite.”

  3. E moj druže ili ti gospodine…sta ti je draže…ja sam u Sremske Karlovce došao davne 1993-će a otišao 2008-me…i šta ja sad treba da kažem :(( … bolje da sam g***o pojeo nego što sam ajd’ da kažem odselio…oteli su me od Sremskih Karlovac a a nisu znali šta su mi uradili…moji najmiliji…moja duša pati,ostala je zarobljena da mislima tuguje između neba i Dunava…

  4. Nikola, posle ovog teksta, napisanog sa toliko duše čim grane proleće eto mene u Karlovcima, inače, mojoj davnašnjoj želji i ne odlazim dok ne zavirim u svaki budžak.
    Volim ovakve tekstove koji odišu jedinstvenom toplinom.

  5. Kanda u ovom veku nisam bila u Karlovcima.
    Jedna kafa i jedan poljubac bili bi odličan motiv za doći 😉

  6. Divno, prepoznaje u svakom redu koliko voliš Karlovce! 🙂 Meni je ostalo toliko toga da vidim, da odem na Stražilovo, Kapelu mira, ali sam se ipak vratila punog srca jer su ljudi i ambijent koji sam tamo zatekla zaista nešto posebno. Volela bih da odem u vreme berbe grožda. Mislim da bi to bila dobra nadoknada. 😉

Ostavi komentar