Tvrdjava, to sam ja

 

Ne volim ostavljanja. Ni svoja, ni tuđa. To je užasno stanje kada se sve ono što osećam ne poklapa sa onim što se dešava, apsurd i svinjarija osećanja u kom sve ono što sam voleo ne liči na avet koja ostavlja, kada sve ono što sam poželeo da kažem samo stojički želim da prećutim, da oćutim i ućutim sve ono što pokušava da se prodere iz mene. To je beskraj žamora u glavi, večnost prepuna posledica.

Ne volim da pričam o ostavljanju. Ne volim tek da slušam ostavljenje. Priča ostavljenih je teško, mučno lomatanje kosti njihove vilice i hrskavice uha onih koji slušaju.

Ne volim Beograd pred ,,zbogom,, i posle ,,čekaj,, U takvom Beogradu kravata guši, pogled je spušten, brada je zarasla, ljudi se izbegavaju, sa glave otpadne više od 700 dlaka, pritisak divlja, kita se jednostavno ne diže, osećas se popišano. U takvom Beogradu izlozi dobacuju ,, seronjo,, asfalt se kikoće, fasade rokću pravo u facu. U takvom Beogradu, psi su pitomi, ljudi laju, kasirke te ostavljaju poslednjeg u redu, Dunav teče uzvodno, svaka pročitana knjiga ima motive tvoje lične drame. U takvom Beogradu spustiš glavu i gledaš kako da kidneš pred nosem nosatoj stvarnosti, lepom vremenu i lepim ljudima, telefonskim pozivima, mejlovima i sve što želis je da tako ostavljen zaboraviš sebe u nekom lokalu, parku, tvrđavi, da skineš sa sebe onog sebe koji te žulja, da takvog sebe ostaviš kao kaput na čiviluku prepunog ljudskih sudbina u nekoj kafani Skadarlije i odeš. I kada jutrom viknu za tobom ,,Oprostite, ovo je vaše, zaboravili ste sebe,, da se nikada ne okreneš. Da nadobudno i posnosno, gotovo aristokratski samo mahneš rukom kao da ostavljaš mega bakšiš a ne mega krntiju od sebe, da vikneš ke sera sera i šutneš prvu mrtvu prirodu koja ti se nađe pred nogom. Da ti ne bude žao tog sebe kog si ostavio i kog su ostavili. U takvom Beogradu, sve ovo možeš da umisliš a da ne trepneš. A možes i da isključiš telefon.

Ostavljeni potom dugo veruju da će se vratiti po njih oni koji odlaze. Naravno da hoće, evo samo što nisu. Možda i hoće nekad. Ima tih nekih ljudi koji svesno odu od nekog da bi umorili pored drugih srce, glavu, noge i ruke, pa se tako umorni vratili pognute glave pod kožu onih koji ih vole. Ostavljeni su uvek predmet sveopšte pažnje. Maze ih i paze, mrze zajedno sa njima one koji ostavljaju, organizovano, sindikatski, revnosno. Ostavljanje ima i svoj sociološki aspekt. Ostavljen muškarac je heroj, ostavljena žena je kurva. Ostavljena žena histeriše, ostavljen muškarac onaniše. Drkanje je ionako vid histerije tako da mu dođe na isto. Dalje, ostavljeni muškarci se vrate mami ili fudbalu, ostavljene žene seronjama koje im ne znače ništa ali su idealni za uspostavljanje kosmičke pravde. Isti smo na posletku, nema tu razlike. Nego ima tu jedna istina. Koliko god je nekim ženama lako da glume orgazam, toliko je nekim muškarcima teško da krešu slomljenog srca. Ali to Eros ne ispoveda. Ostavljanje je stvarno jedna vrlo velika, neizbežna ke sera sera svinjarija. Trenutak kad na tebe povrati prošlost i sadašnjost a budućnost ti u jednom potezu slomi ključnu kost očekivanja.

O ostavljanju ne razmišljam. Više ne. Zašto razmišljati na kraju nekakvog kraja kada sve ima svoj kraj pa i sam čovek. Čovek, tako smrtan i prolazan, lep je i seksi. Sačuvaj me Bože tek večnosti sa budalama. Bila bi to samo večna muka, impotencija radosti, vrhunac krize smisla. Ne zaustvaljaj one koji žele da odu, ne teraj one koji žele da ostanu i ne vraćaj one koji su otišli pa da te svet vidi.

Nego, sada kada sam objasnio zašto ne volim ostavljanja a u dobar deo gore napisanog čak nisam ni ubeđen koliko u ideju da je ostavljanje prirodno kruženje potreba u ljudskoj prirodi, red je da ne odem a da ne napišem poslednju liturgiju koju  ću služiti u tvojoj glavi.

Pada kiša.
Trebalo bi da te probudim.
Trebalo bi da idemo za Novi Sad.
Trebalo bi da te slušam kako drobiš do Novog Sada.
Planiram da te gurnem sa tvrđave.
Nerviraju me tvoje čarape, zvuk mobilnog.
I gaće su ti antička tragedija.
Nervira me kad srčeš čaj.
Šta ćeš ti u mom krevetu?
Mrzi me da sam tvoj.
Mrzi me da me pitaš svako malo kad ću leći.
Volim kad se gušiš u mom parfemu.
Volim da gledam suprotno od tebe.
Znam, gurnuću te sa tvrđave.

Pospan sam.
Doneo sam odluku.
Želim da odeš bez mene.
Želim da ostanem u praznom krevetu i budem daska.
Kad ustanem, želim da budem statua na trgu subote.
Probudi se, ustaj.
Danas je tvoj dan.
Gurnuću te sa tvrđave.
Tvrđava – to sam ja.
Dobro jutro. I zbogom.
Srce moje…

 

16 comments

  1. “Ne zaustvaljaj one koji žele da odu, ne teraj one koji žele da ostanu i ne vraćaj one koji su otišli!”
    Odličan tekst, svaka ti je na mjestu!

Ostavi komentar

%d bloggers like this: