Putopisi – Puerto Rico, San Huan

 

Nekako, čini mi se uvek je najteže pisati o stvarima , ljudima, mestima ili događajima koji vas ostave bez daha. Ukoliko se doživalji ne slože poput žanrova u biblioteci, svako novo sećanje na isto može a i ne retko biva da stvori još veću konfuziju. Na prvi pogled i ne izgleda baš tako jer pomislićete da na svetu ne postoji ništa lakše nego opisati nešto što vas je dotaklo, nadahnulo, nešto što ste spoznali u puno obliku, celini. Međutim, stvari su drugačije. Vrlo je teško ostati dosledan pravednoj raspodeli utisaka. Utisak čine detelji. Utisci su podložni izmenama, dešavaju se u određenom vremenu i kao takvi smenjuju jedan drugi, evoluiraju kroz vreme do onog poslednjeg – Mega utiska. Utisak ima svoje poreklo, način i posledicu. Utisak je vrsta slobode oslobođen svake moguće predrasude. Izazvana plima doživalja. Tek kada se svaki doživljaj povuče ostaje onaj jedan, čist, jasan , objašnjiv utisak.  Moj prvi susret sa Puerto Ricom bio je zbunjujuć ali neminovan. Drhtavih ruku i mokre kamere stegnute u šakama. Bio je pospan ali dovoljno budan da primeti lepotu u koju me je gurnuo život.

U Puerto Rico smo stigli jutrom. Sunce, osmesi i muzika harmonično su se kotrljali niz vazduh, ulice i trgove. Dah Afrike, Evrope, Amerike i Kariba promaljao se iza šarenih fasada San Huana, rasipao i lepio za kožu. Bilo ga je gotovo nemoguće izbeći, ne udahnuti, ne sjediniti se sa burom istorije, kulture i mirisa ostrva. Prvo što će vam portorikanci reći jeste da se nalazite u raju za golfere. Ja nikada nisam igrao golf niti sam ikada maštao da svoje slobodno vreme provodim udarajući nekakvu glupu lopticu punu kratera koja podseća na Mesec niti da to isto slobodno vreme provedem vozikajući se po vrhunski dizajniranim  livadama i pašnjacima smešnim belim vozilima. Bilo je to moje prvo razočarenje. Slika prelepog ostrva prepunog starih katedrala, Bakardija, koktela, hrane , mirisa, obala koje zapljuskuju tople vode karipskog mora , burne istorije , ratova, okupacija, jednostavno nije se uklapala u reč dobrodošlice. Dobrodošlice nekakvog jebenog golfa koji me zanima koliko i američka nepostojeća filozofija.

San Huan, glavni grad, moderna i otmena prestonica Portorika izmamila nam je potpuno oduševljenje na licima. Evropska arhitektura je sveprisutna. Uticaj Španije demonstrirao je sa svakog balkona i zgrade. Stoje pomirljivo, skladnih ali jarkih razigranih boja. Balkoni San Huana idealni su za romantične filmove ili recitovanja stihova , pevanje serenada. Iako urban San Huan kao da taji delove grada u kojima je vreme potpuno stalo. Podestio me je na Mediteran. Čak sam na Malti viđao slične boje .

Promenadom Marina krenuli smo ka Plazi Kolon. Marina je lepo uređeno šetalište uz obalu . Takođe, tu su smešteni  najpoznatiji svetski hoteli, Senior Frogs i drugi restorani brze hrane. U svakom restoranu ili kafe bašti dobićete gratis porciju takosa i tobascco sos . Elem, Plaza Kolon nalazi se na 15ak minuta laganog hoda od luke. Uske i jedva prohodne ulice sigurno su jedan od  simbola San Huana. Čiste su, uredne, prepune turista i lokalnih žitelja.

Čudno je da se nijednog trenutka nisam izgubio čemu sam inače vrlo sklon. Nemam naviku da kupujem mape kao sav normalan i civilizovan svet. Više sam prepušten svojim divljačkim instiktima što me je često koštalo živaca i vremena ali mi je to isto tumaranje sa ciljem da se prepustim nekim novim delovima sveta priuštilo i orgazmičke užitke.  Plaza Kolon je simpatični trg prepun uličnih prodavaca i časnih sestara koje prete o smaku sveta i paklu. Njih sam nekako uvek obilazio. Jednom, prilikom mog boravka u Kadizu ( Španija ) rekao sam jednoj da pakao nosim u sebi i da me živo zanima da li sa tim paklom u sebi ja mogu ući u Raj. Zaprepastila se i pobegla. Elem, na ovom malom , minijaturnom trgu možete kupiti sve od suvenira. Nekoliko minuta hoda od trga nalazi i čuveni Kristobalov Bastion kao i jedan od simbola San Huana tvrđava Felipe del Moro. Del Moro je bio jedan od onih koji su preživeli strašne invazije na ostvu. Intresantno je da na svakom koraku možete čuti povike  nezavisnosti Portorika od Amerike. Stanovništvo je podeljeno. Jedni su za , drugi protiv. Saznao sam da im je prilikom jednog refrenduma o nezavisnosti  pošlo za rukom nešto što nikome do tada nije. Izglasali su opciju koja i nije ni bila na listi predloga.

Zanimljivo je da se portorikanci kreću u čoporu. Na ulicama San Huana redovno sam sretao grupe ljudi, glasnih sa vrlo izraženim gestikulacijama. Popodneva na plažama provode u krugu porodice, uže i one šire.  Isto je i sa šopingom ili ručkom u restoranu. Kao I svuda na Karibima muzika čini bitan deo svakodnevice. Na ulicama možete sresti ulične svirače u lokalnim tradicionalnim nošnjama i instrumentima. Već sam naglasio da je najveći doprinos razvoju muzičkog stila Portorika imala upravo Afrika. Taj uticaj je i danas vrlo vidljiv i očigledan.Portoriko je zemlja kafe, Bakardija i ruma. Ukoliko ste zainteresovani, vrlo lako možete obići i lokalne plantaže kafe. Ukus njihove kafe je kao i svuda u svetu. Možda malo kiselkast ali svakako prijatan. Cene su prosečne, ali daleko niže u odnosu na Barbados, St. Domingo. Ipak, budite vrlo oprezni, jer neki će pokušati da vam prodaju paklicu Marlbora za neverovatnih 10 USD.

Afrika je Portoriku podarila muziku, Evropa arhitekuru, Amerika urbanost, Karibi najbolje vremenske uslove. U sredini ostrva nalaze se venci visokih planina, obale su pitome i urbane. More je kao i svuda na Karibima toplo i prozirno. Plaže se protežu duž celog ostrva. Meni su nekako uvek najlepše one divlje. Bez ljudskih tragova , koje zapljuskuju ogromni talasi. Ja i danas nosim modrice talasa sa Barbadosa, Majamija, Kube. To su moji najlepši suveniri i dokazi života.

Portiriko je zemlja pesme, veličanstvenih zalazaka sunca, toplog mora, bujne vegetacije, živopisnih reljefa. Zemlja koja ostavlja bez daha. Na kraju proputovanja skoro svakog mesta koje sam obišao na Karibima pitao sam se da li su svesni kakva lepota ih okružuje i da li znaju koliko nas je poželelo da nikada ne ode iz San Huana.

 

 

Ostavi komentar